Стратешке „игре престола” и стомачни грип или ко се меша у турске изборе

Колико je појављивањe на медијима у данашње време  битнo, а сваки детаљ у преносима уживо, често, одређују проценте у наступајућим изборима, показује се и на  недавном примеру председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Наиме, прекид емисије и рекламе, кад им време није, покренули су лавину дезинформација, које је вероватно започела опозиција која „држи” три велика града у Турској. Како се од стомачног грипа, стигло до инфаркта, то само знају спин мајстори који су се послужили једним од најстаријих политичких трикова у предизборној кампањи која је у Турској у јеку. Облати конкурента и отвори сумњу у његово здравствено стање.

Поједини медији објавили су непотврђене информације да је Ердоган наводно имао инфаркт, након што је прекинуо интервју који се емитовао уживо на локалним телевизијама јер се није осећао добро. Ердоган се после дуже паузе вратио у емисију и рекао да је добио стомачни грип због густог распореда услед предизборне кампање.

После свега што се догодило Турској, након земљотреса и десетине хиљада жртава (бројке, на жалост још увек нису коначне) сасвим згодно је било прогласити човека за здравствено „непоузданог” да надаље води овог нарастајућег економског и стратешког џина који спаја два континента.

Реакција потпредседник Турске Фуат Октаја била је муњевита, прогласио је дезинформацијама вести о срчаном удару и саопштио је да је Ердоганово здравствено стање добро. Портпарол турске владајуће Странке правде и развоја Еркан Кандемир потврдио је да ће Ердоган путем видео-линка учествовати у догађајима поводом пуњења нуклеарног горива у нуклеарној електрани Акују, и тиме заправо распршити сумње у своје здравствено стање.

Одмах је реаговао и Центар за борбу против дезинформација којих је и у време земљотреса било на стотине, тако да су издали саопштење: „Вести на друштвеним мрежама о томе да је председник Ердоган наводно доживео срчани удар и да је хоспитализован нису тачне”

Али поставља се питање ко заправо пласира неистине и коме су оне потребне да би чак измислио инфаркт, не би ли доказао да је све лоше за  партију на власти, јер боже мој, челни човек „није здрав”.

Логичан одговор би био опозиција, али да ли је опозиција у Турској толико моћна да може да утиче на локалне медије који нису у њиховој власти. Иако владају у три највећа турска града: Истанбулу, Анкари и Измиру све се чини да је ту у питању нека моћнија сила.  

Дезинформација прозападних или само америчких служби против Ердогана имају веома много смисла, слажу се многи  експерти. Јер, у светским сучељавањима, а поготову  актуелној специјалној операцији у Украјини, некадашња османска царевина, иако је чланица НАТО–а, иначе историјски архинепријатељ Русије, проглашена је за моћног савезника Кремља.

 А први и основни доказ је да једна чланица НАТО савеза не пушта бродове своје алијансе у Црно море. Заправо, може да се протумачи управо и само тако, да су „постали савезник” моћне суперсиле –Русије. Тако је Ердоган заправо главна препрека плановима да прошире рат против Москве и увуку што више земаља у тај сукоб. Макар то била и непослушна њихова сопствена чланица, која се стално буни и „брани основне потребе Русије”– да јој НАТО не буде на границама примањем Шведске и Финске у састав ове алијансе. Шта је један председник према глобалним плановима. Јер, Турска постаје веома важно гасно чвориште а Турски ток је важан и због других држава битних за Русију: Србију, Републику Српску и Мађарску.

Кад би Ердоган нестао са политичке сцене, а прозападне струје вратиле у Турску, Турски ток би вероватно доживео судбину Северног тока. Једноставно би Американци имали прилику да „пређу ниво” у овој, стратешкој игри. Тако би се, у много чему, „појачала” турска подршка Украјини. Много би се посла „завршило”, Ердогановим одласком и отвориле опције повољне за Запад. Пошто је, „жилав” и одолева, онда покушавају да га дестабилизују на овакав начин. Ако ништа друго, стављају акценат на његово здравље, а све то треба да допринесе укупном информативном рату који се сада води против Ердогана”.

Иако 2016. године државни удар у Турској није успео, Ердоганови противници сигурно неће одустати. Упоредимо ли то са, сада актуелном Украјином англо– америчке службе су  морале да направе чак две „обојене–плишане револуције” по латиноамеричким моделима не би ли точак историје „окренули” на своју страну, а револуције су скупе, зар не, само за кога.