Strateške „igre prestola” i stomačni grip ili ko se meša u turske izbore

Koliko je pojavljivanje na medijima u današnje vreme  bitno, a svaki detalj u prenosima uživo, često, određuju procente u nastupajućim izborima, pokazuje se i na  nedavnom primeru predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana. Naime, prekid emisije i reklame, kad im vreme nije, pokrenuli su lavinu dezinformacija, koje je verovatno započela opozicija koja „drži” tri velika grada u Turskoj. Kako se od stomačnog gripa, stiglo do infarkta, to samo znaju spin majstori koji su se poslužili jednim od najstarijih političkih trikova u predizbornoj kampanji koja je u Turskoj u jeku. Oblati konkurenta i otvori sumnju u njegovo zdravstveno stanje.

Pojedini mediji objavili su nepotvrđene informacije da je Erdogan navodno imao infarkt, nakon što je prekinuo intervju koji se emitovao uživo na lokalnim televizijama jer se nije osećao dobro. Erdogan se posle duže pauze vratio u emisiju i rekao da je dobio stomačni grip zbog gustog rasporeda usled predizborne kampanje.

Posle svega što se dogodilo Turskoj, nakon zemljotresa i desetine hiljada žrtava (brojke, na žalost još uvek nisu konačne) sasvim zgodno je bilo proglasiti čoveka za zdravstveno „nepouzdanog” da nadalje vodi ovog narastajućeg ekonomskog i strateškog džina koji spaja dva kontinenta.

Reakcija potpredsednik Turske Fuat Oktaja bila je munjevita, proglasio je dezinformacijama vesti o srčanom udaru i saopštio je da je Erdoganovo zdravstveno stanje dobro. Portparol turske vladajuće Stranke pravde i razvoja Erkan Kandemir potvrdio je da će Erdogan putem video-linka učestvovati u događajima povodom punjenja nuklearnog goriva u nuklearnoj elektrani Akuju, i time zapravo raspršiti sumnje u svoje zdravstveno stanje.

Odmah je reagovao i Centar za borbu protiv dezinformacija kojih je i u vreme zemljotresa bilo na stotine, tako da su izdali saopštenje: „Vesti na društvenim mrežama o tome da je predsednik Erdogan navodno doživeo srčani udar i da je hospitalizovan nisu tačne”

Ali postavlja se pitanje ko zapravo plasira neistine i kome su one potrebne da bi čak izmislio infarkt, ne bi li dokazao da je sve loše za  partiju na vlasti, jer bože moj, čelni čovek „nije zdrav”.

Logičan odgovor bi bio opozicija, ali da li je opozicija u Turskoj toliko moćna da može da utiče na lokalne medije koji nisu u njihovoj vlasti. Iako vladaju u tri najveća turska grada: Istanbulu, Ankari i Izmiru sve se čini da je tu u pitanju neka moćnija sila.  

Dezinformacija prozapadnih ili samo američkih službi protiv Erdogana imaju veoma mnogo smisla, slažu se mnogi  eksperti. Jer, u svetskim sučeljavanjima, a pogotovu  aktuelnoj specijalnoj operaciji u Ukrajini, nekadašnja osmanska carevina, iako je članica NATO–a, inače istorijski arhineprijatelj Rusije, proglašena je za moćnog saveznika Kremlja.

 A prvi i osnovni dokaz je da jedna članica NATO saveza ne pušta brodove svoje alijanse u Crno more. Zapravo, može da se protumači upravo i samo tako, da su „postali saveznik” moćne supersile –Rusije. Tako je Erdogan zapravo glavna prepreka planovima da prošire rat protiv Moskve i uvuku što više zemalja u taj sukob. Makar to bila i neposlušna njihova sopstvena članica, koja se stalno buni i „brani osnovne potrebe Rusije”– da joj NATO ne bude na granicama primanjem Švedske i Finske u sastav ove alijanse. Šta je jedan predsednik prema globalnim planovima. Jer, Turska postaje veoma važno gasno čvorište a Turski tok je važan i zbog drugih država bitnih za Rusiju: Srbiju, Republiku Srpsku i Mađarsku.

Kad bi Erdogan nestao sa političke scene, a prozapadne struje vratile u Tursku, Turski tok bi verovatno doživeo sudbinu Severnog toka. Jednostavno bi Amerikanci imali priliku da „pređu nivo” u ovoj, strateškoj igri. Tako bi se, u mnogo čemu, „pojačala” turska podrška Ukrajini. Mnogo bi se posla „završilo”, Erdoganovim odlaskom i otvorile opcije povoljne za Zapad. Pošto je, „žilav” i odoleva, onda pokušavaju da ga destabilizuju na ovakav način. Ako ništa drugo, stavljaju akcenat na njegovo zdravlje, a sve to treba da doprinese ukupnom informativnom ratu koji se sada vodi protiv Erdogana”.

Iako 2016. godine državni udar u Turskoj nije uspeo, Erdoganovi protivnici sigurno neće odustati. Uporedimo li to sa, sada aktuelnom Ukrajinom anglo– američke službe su  morale da naprave čak dve „obojene–plišane revolucije” po latinoameričkim modelima ne bi li točak istorije „okrenuli” na svoju stranu, a revolucije su skupe, zar ne, samo za koga.