Све не­зре­ли­ји и не­спрем­ни­ји за по­ла­зак шко­лу

Ка­да је Би­ља­на Ми­ха­и­ло­вић, пси­хо­лог основ­не шко­ле „Јо­ван Ри­стић”, при­ли­ком те­сти­ра­ња бу­ду­ћих пр­ва­ка упи­та­ла де­ча­ка ка­ко му се зо­ве та­та, он је од­го­во­рио:  „Па­ја.” На пот­пи­та­ње ка­ко та­ту зо­ве ма­ма, де­чак је од­го­во­рио: „Де­бе­ли.” Дру­ги де­чак јој се са по­но­сом по­хва­лио да ће да бу­де па­ле­он­то­лог ка­да по­ра­сте и ре­као да је још у вр­ти­ћу на­у­чио да пи­ше и ћи­ри­ли­цу и ла­ти­ни­цу. А ка­да га је овај пси­хо­лог пи­тао да ли уме да ве­зу­је пер­тле, бу­ду­ћи па­ле­он­то­лог од­мах­нуо је гла­вом, об­ја­шња­ва­ју­ћи да му ма­ма обу­ва ци­пе­ле.

Иако ове си­ту­а­ци­је на пр­ви по­глед мо­жда де­лу­ју сим­па­тич­но и сме­шно, Ми­ха­и­ло­ви­ће­ва се са пра­вом уозби­љи ка­да ка­же да су из го­ди­не у го­ди­ну бу­ду­ћи пр­ва­ци све не­зре­ли­ји, не­са­мо­стал­ни­ји и не­спрем­ни­ји за по­ла­зак у шко­лу. 

„На те­сти­ра­ње да­нас до­ла­зе де­ца ко­ја зна­ју ла­тин­ске гла­го­ле, али не уме­ју са­мо­стал­но да је­ду, ни­ти да за­коп­ча­ју дуг­ми­ће на јак­ни, не зна­ју пут од шко­ле до ку­ће, адре­су на ко­јој жи­ве, као ни број те­ле­фо­на ма­ме и та­те. Ве­о­ма ма­ли број њих зна чи­ме се ро­ди­те­љи ба­ве. Све ве­ћи број де­це има про­бле­ма са из­го­ва­ра­њем гла­со­ва – не­ка­да је њи­хов го­вор то­ли­ко не­ар­ти­ку­ли­сан да ни око­ли­на не мо­же да их раз­у­ме. Ка­да пи­там ро­ди­те­ље да ли су их во­ди­ли код ло­го­пе­да, нај­че­шће ка­жу да ни­су и об­ја­шња­ва­ју да је го­вор­на ма­на њи­хо­вог де­те­та ’на­след­ног’ ка­рак­те­ра, јер је и не­ки ујак у по­ро­ди­ци та­ко при­чао ”, ка­же за „По­ли­ти­ку” Би­ља­на Ми­ха­и­ло­вић.

У пр­ви раз­ред, ка­ко на­во­ди, упи­су­ју се де­ца ко­ја су оста­ла ра­зро­ка, јер ни­су на вре­ме но­си­ла фла­сте­ре за очи ко­ји­ма се „ве­жба” му­ску­ла­ту­ра ока, и ма­ли­ша­ни ко­ји има­ју про­бле­ме у го­вор­но-је­зич­ком раз­во­ју, јер их ро­ди­те­љи ни­су на вре­ме во­ди­ли код ло­го­пе­да.

„Ка­да их при­ли­ком те­сти­ра­ња пи­там да ли по­ма­жу у ку­ћи, од­но­сно да ли са­ма са­ку­пља­ју сво­је играч­ке, нај­че­шће чу­јем од­го­вор ’ма­ма то ра­ди’. Ко­ли­ки год да му је ко­е­фи­ци­јент ин­те­ли­ген­ци­је и ко­ли­ко год да је тра­па­во, сва­ко де­те је спо­соб­но да са­мо ску­пи играч­ке. Раз­лог због ко­јег то тре­ба да на­у­чи пре по­ла­ска у шко­лу је­сте тај што   ни­ко по­сле ње­га не­ће ску­пља­ти са­др­жај из пер­ни­це, олов­ке и све­ске. Де­те до по­ла­ска у шко­лу мо­ра да на­у­чи са­мо да се обла­чи, ве­зу­је пер­тле и са­мо­стал­но је­де, а не да оче­ку­је да му ку­ва­ри­ца сец­ка и па­си­ра оброк у школ­ској тр­пе­за­ри­ји”, ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца. Она до­да­је да су ро­ди­те­љи нај­од­го­вор­ни­ји за (не)оса­мо­ста­љи­ва­ње де­це. 

„Де­ци се не до­зво­ља­ва да раз­ви­ју са­мо­стал­ност и од­го­вор­ност. Је­дан од нај­ве­ћих и нај­че­шћих ап­сур­да је тај што ро­ди­те­љи де­те во­зе на спорт ко­ји се на­ла­зи у ком­ши­лу­ку. Ко­ли­ма ула­зе у школ­ско дво­ри­ште што је стро­го за­бра­ње­но, а по­том во­зе у ри­кверц, ри­зи­ку­ју­ћи да зга­зе не­ко дру­го де­те. У пр­ви раз­ред де­ца кре­ћу са са­ти­ћи­ма-смар­ти­ћи­ма ко­ји­ма сни­ма­ју учи­те­љи­це док др­же на­ста­ву, на­кон че­га не­ки ро­ди­те­љи да­ју се­би за пра­во да им об­ја­шња­ва­ју ка­ко тре­ба да ра­де свој по­сао”, на­во­ди на­ша са­го­вор­ни­ца.

Мр На­да Пе­тро­вић, пот­пред­сед­ни­ца Удру­же­ња ло­го­пе­да Ср­би­је, ко­ја ра­ди си­сте­мат­ске пре­гле­де бу­ду­ћих пр­ва­ка, про­це­њу­је да чак до 60 од­сто де­це да­нас има про­бле­ме у го­вор­но-је­зич­ком раз­во­ју.

„Из го­ди­не у го­ди­ну по­ве­ћа­ва се број ма­ли­ша­на ко­ји­ма је по­треб­на по­моћ ло­го­пе­да. Де­ца су пре­за­шти­ће­на, њи­ма се те­па до по­ла­ска у шко­лу и она усва­ја­ју тај на­чин го­во­ра ко­ји је по­сле те­шко ис­пра­ви­ти. Ро­ди­те­љи­ма је сим­па­тич­но ка­да де­те ко­тр­ља ’р’ и ка­жу да не­ма­ју ср­ца да га ис­пра­вља­ју... Де­ца је­ду па­си­ра­ну хра­ну и не уме­ју да жва­ћу, не раз­ви­ја­ју ми­ши­ће го­вор­не му­ску­ла­ту­ре и не мо­гу да раз­ви­ју од­ре­ђе­не гла­со­ве. Нај­ве­ћи број де­це ко­ју смо те­сти­ра­ли не мо­же да из­го­во­ри из­ме­ђу два и де­вет гла­со­ва”, об­ја­шња­ва Пе­тро­ви­ће­ва.

Она ка­же да дру­гу гру­пу де­це са го­вор­ним про­бле­ми­ма чи­не ма­ли­ша­ни ко­ји су те­шко и ка­сно про­го­во­ри­ли.

„Они у дру­гој го­ди­ни жи­во­та зна­ју пет ре­чи, иако би у овом пе­ри­о­ду мо­ра­ли да зна­ју око 250. У тре­ћој го­ди­ни мо­ра­ју да има­ју фонд од хи­ља­ду ре­чи, а они го­во­ре де­сет пу­та ма­ње ре­чи. То су де­ца са нор­мал­ном ин­те­ли­ген­ци­јом и уред­ним ког­ни­тив­ним раз­во­јем, ко­ја ни­су сти­му­ли­са­на од стра­не сре­ди­не. Уме­сто игра­ча­ка, они су до­би­ли мо­бил­не те­ле­фо­не и та­бле­те, слу­ша­ли пе­сми­це и гле­да­ли цр­та­не фил­мо­ве на ен­гле­ском је­зи­ку а прет­ход­но ни­су са­вла­да­ли ма­тер­њи... По­сле сед­ме го­ди­не, раз­вој го­во­ра је за­вр­шен, па је увек са­вет да се го­вор­но-је­зич­ки про­бле­ми на вре­ме ди­јаг­но­сти­ку­ју и тре­ти­ра­ју”, упо­зо­ра­ва на­ша са­го­вор­ни­ца.

На пи­та­ње шта ро­ди­те­љи мо­гу да учи­не у на­ред­на че­ти­ри ме­се­ца до по­ла­ска у шко­лу, она ка­же да од­го­вор за­ви­си од про­бле­ма ко­је де­те има. Ако је де­те ког­ни­тив­но очу­ва­но и има про­блем са из­го­ва­ра­њем гла­со­ва – при­ме­ра ра­ди, не уме да из­го­во­ри глас „Л” или „Џ”, уз по­моћ аде­кват­них ве­жби до сеп­тем­бра ства­ри мо­гу да се по­пра­ве. Ако су у пи­та­њу раз­вој­не дис­фа­зи­је, од­но­сно не­мо­гућ­ност или те­шко­ће у раз­у­ме­ва­њу и из­ра­жа­ва­њу го­во­ра и је­зи­ка, не мо­же мно­го да се ура­ди до по­ла­ска у шко­лу, јер је на ре­ша­ва­њу ових про­бле­ма тре­ба­ло да се ра­ди од дру­ге или тре­ће го­ди­не жи­во­та.

„Ми, на­жа­лост, не­ма­мо мо­гућ­ност да на­те­ра­мо ро­ди­те­ље да на вре­ме ди­јаг­но­сти­ку­ју и поч­ну да ре­ша­ва­ју го­вор­не про­бле­ме, али мо­ра­мо да под­се­ти­мо да са­мо ло­го­пе­ди ле­че го­вор­не ма­не. Пе­ди­ја­тар, фи­зи­ја­тар и фо­ни­ја­тар мо­гу да ис­пи­та­ју де­те, али са­мо су ло­го­пе­ди ти ко­ји ле­че го­вор­но-је­зич­ке про­бле­ме”, за­кљу­чу­је мр На­да Пе­тро­вић.