Sve ne­zre­li­ji i ne­sprem­ni­ji za po­la­zak ško­lu

Ka­da je Bi­lja­na Mi­ha­i­lo­vić, psi­ho­log osnov­ne ško­le „Jo­van Ri­stić”, pri­li­kom te­sti­ra­nja bu­du­ćih pr­va­ka upi­ta­la de­ča­ka ka­ko mu se zo­ve ta­ta, on je od­go­vo­rio:  „Pa­ja.” Na pot­pi­ta­nje ka­ko ta­tu zo­ve ma­ma, de­čak je od­go­vo­rio: „De­be­li.” Dru­gi de­čak joj se sa po­no­som po­hva­lio da će da bu­de pa­le­on­to­log ka­da po­ra­ste i re­kao da je još u vr­ti­ću na­u­čio da pi­še i ći­ri­li­cu i la­ti­ni­cu. A ka­da ga je ovaj psi­ho­log pi­tao da li ume da ve­zu­je per­tle, bu­du­ći pa­le­on­to­log od­mah­nuo je gla­vom, ob­ja­šnja­va­ju­ći da mu ma­ma obu­va ci­pe­le.

Iako ove si­tu­a­ci­je na pr­vi po­gled mo­žda de­lu­ju sim­pa­tič­no i sme­šno, Mi­ha­i­lo­vi­će­va se sa pra­vom uozbi­lji ka­da ka­že da su iz go­di­ne u go­di­nu bu­du­ći pr­va­ci sve ne­zre­li­ji, ne­sa­mo­stal­ni­ji i ne­sprem­ni­ji za po­la­zak u ško­lu. 

„Na te­sti­ra­nje da­nas do­la­ze de­ca ko­ja zna­ju la­tin­ske gla­go­le, ali ne ume­ju sa­mo­stal­no da je­du, ni­ti da za­kop­ča­ju dug­mi­će na jak­ni, ne zna­ju put od ško­le do ku­će, adre­su na ko­joj ži­ve, kao ni broj te­le­fo­na ma­me i ta­te. Ve­o­ma ma­li broj njih zna či­me se ro­di­te­lji ba­ve. Sve ve­ći broj de­ce ima pro­ble­ma sa iz­go­va­ra­njem gla­so­va – ne­ka­da je nji­hov go­vor to­li­ko ne­ar­ti­ku­li­san da ni oko­li­na ne mo­že da ih raz­u­me. Ka­da pi­tam ro­di­te­lje da li su ih vo­di­li kod lo­go­pe­da, naj­če­šće ka­žu da ni­su i ob­ja­šnja­va­ju da je go­vor­na ma­na nji­ho­vog de­te­ta ’na­sled­nog’ ka­rak­te­ra, jer je i ne­ki ujak u po­ro­di­ci ta­ko pri­čao ”, ka­že za „Po­li­ti­ku” Bi­lja­na Mi­ha­i­lo­vić.

U pr­vi raz­red, ka­ko na­vo­di, upi­su­ju se de­ca ko­ja su osta­la ra­zro­ka, jer ni­su na vre­me no­si­la fla­ste­re za oči ko­ji­ma se „ve­žba” mu­sku­la­tu­ra oka, i ma­li­ša­ni ko­ji ima­ju pro­ble­me u go­vor­no-je­zič­kom raz­vo­ju, jer ih ro­di­te­lji ni­su na vre­me vo­di­li kod lo­go­pe­da.

„Ka­da ih pri­li­kom te­sti­ra­nja pi­tam da li po­ma­žu u ku­ći, od­no­sno da li sa­ma sa­ku­plja­ju svo­je igrač­ke, naj­če­šće ču­jem od­go­vor ’ma­ma to ra­di’. Ko­li­ki god da mu je ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je i ko­li­ko god da je tra­pa­vo, sva­ko de­te je spo­sob­no da sa­mo sku­pi igrač­ke. Raz­log zbog ko­jeg to tre­ba da na­u­či pre po­la­ska u ško­lu je­ste taj što   ni­ko po­sle nje­ga ne­će sku­plja­ti sa­dr­žaj iz per­ni­ce, olov­ke i sve­ske. De­te do po­la­ska u ško­lu mo­ra da na­u­či sa­mo da se obla­či, ve­zu­je per­tle i sa­mo­stal­no je­de, a ne da oče­ku­je da mu ku­va­ri­ca sec­ka i pa­si­ra obrok u škol­skoj tr­pe­za­ri­ji”, is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca. Ona do­da­je da su ro­di­te­lji naj­od­go­vor­ni­ji za (ne)osa­mo­sta­lji­va­nje de­ce. 

„De­ci se ne do­zvo­lja­va da raz­vi­ju sa­mo­stal­nost i od­go­vor­nost. Je­dan od naj­ve­ćih i naj­če­šćih ap­sur­da je taj što ro­di­te­lji de­te vo­ze na sport ko­ji se na­la­zi u kom­ši­lu­ku. Ko­li­ma ula­ze u škol­sko dvo­ri­šte što je stro­go za­bra­nje­no, a po­tom vo­ze u ri­kverc, ri­zi­ku­ju­ći da zga­ze ne­ko dru­go de­te. U pr­vi raz­red de­ca kre­ću sa sa­ti­ći­ma-smar­ti­ći­ma ko­ji­ma sni­ma­ju uči­te­lji­ce dok dr­že na­sta­vu, na­kon če­ga ne­ki ro­di­te­lji da­ju se­bi za pra­vo da im ob­ja­šnja­va­ju ka­ko tre­ba da ra­de svoj po­sao”, na­vo­di na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Mr Na­da Pe­tro­vić, pot­pred­sed­ni­ca Udru­že­nja lo­go­pe­da Sr­bi­je, ko­ja ra­di si­ste­mat­ske pre­gle­de bu­du­ćih pr­va­ka, pro­ce­nju­je da čak do 60 od­sto de­ce da­nas ima pro­ble­me u go­vor­no-je­zič­kom raz­vo­ju.

„Iz go­di­ne u go­di­nu po­ve­ća­va se broj ma­li­ša­na ko­ji­ma je po­treb­na po­moć lo­go­pe­da. De­ca su pre­za­šti­će­na, nji­ma se te­pa do po­la­ska u ško­lu i ona usva­ja­ju taj na­čin go­vo­ra ko­ji je po­sle te­ško is­pra­vi­ti. Ro­di­te­lji­ma je sim­pa­tič­no ka­da de­te ko­tr­lja ’r’ i ka­žu da ne­ma­ju sr­ca da ga is­pra­vlja­ju... De­ca je­du pa­si­ra­nu hra­nu i ne ume­ju da žva­ću, ne raz­vi­ja­ju mi­ši­će go­vor­ne mu­sku­la­tu­re i ne mo­gu da raz­vi­ju od­re­đe­ne gla­so­ve. Naj­ve­ći broj de­ce ko­ju smo te­sti­ra­li ne mo­že da iz­go­vo­ri iz­me­đu dva i de­vet gla­so­va”, ob­ja­šnja­va Pe­tro­vi­će­va.

Ona ka­že da dru­gu gru­pu de­ce sa go­vor­nim pro­ble­mi­ma či­ne ma­li­ša­ni ko­ji su te­ško i ka­sno pro­go­vo­ri­li.

„Oni u dru­goj go­di­ni ži­vo­ta zna­ju pet re­či, iako bi u ovom pe­ri­o­du mo­ra­li da zna­ju oko 250. U tre­ćoj go­di­ni mo­ra­ju da ima­ju fond od hi­lja­du re­či, a oni go­vo­re de­set pu­ta ma­nje re­či. To su de­ca sa nor­mal­nom in­te­li­gen­ci­jom i ured­nim kog­ni­tiv­nim raz­vo­jem, ko­ja ni­su sti­mu­li­sa­na od stra­ne sre­di­ne. Ume­sto igra­ča­ka, oni su do­bi­li mo­bil­ne te­le­fo­ne i ta­ble­te, slu­ša­li pe­smi­ce i gle­da­li cr­ta­ne fil­mo­ve na en­gle­skom je­zi­ku a pret­hod­no ni­su sa­vla­da­li ma­ter­nji... Po­sle sed­me go­di­ne, raz­voj go­vo­ra je za­vr­šen, pa je uvek sa­vet da se go­vor­no-je­zič­ki pro­ble­mi na vre­me di­jag­no­sti­ku­ju i tre­ti­ra­ju”, upo­zo­ra­va na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Na pi­ta­nje šta ro­di­te­lji mo­gu da uči­ne u na­red­na če­ti­ri me­se­ca do po­la­ska u ško­lu, ona ka­že da od­go­vor za­vi­si od pro­ble­ma ko­je de­te ima. Ako je de­te kog­ni­tiv­no oču­va­no i ima pro­blem sa iz­go­va­ra­njem gla­so­va – pri­me­ra ra­di, ne ume da iz­go­vo­ri glas „L” ili „Dž”, uz po­moć ade­kvat­nih ve­žbi do sep­tem­bra stva­ri mo­gu da se po­pra­ve. Ako su u pi­ta­nju raz­voj­ne dis­fa­zi­je, od­no­sno ne­mo­guć­nost ili te­ško­će u raz­u­me­va­nju i iz­ra­ža­va­nju go­vo­ra i je­zi­ka, ne mo­že mno­go da se ura­di do po­la­ska u ško­lu, jer je na re­ša­va­nju ovih pro­ble­ma tre­ba­lo da se ra­di od dru­ge ili tre­će go­di­ne ži­vo­ta.

„Mi, na­ža­lost, ne­ma­mo mo­guć­nost da na­te­ra­mo ro­di­te­lje da na vre­me di­jag­no­sti­ku­ju i poč­nu da re­ša­va­ju go­vor­ne pro­ble­me, ali mo­ra­mo da pod­se­ti­mo da sa­mo lo­go­pe­di le­če go­vor­ne ma­ne. Pe­di­ja­tar, fi­zi­ja­tar i fo­ni­ja­tar mo­gu da is­pi­ta­ju de­te, ali sa­mo su lo­go­pe­di ti ko­ji le­če go­vor­no-je­zič­ke pro­ble­me”, za­klju­ču­je mr Na­da Pe­tro­vić.