Дневник увреда

Пред овај празник, 1. мај дан жртава транзиције, цела Србија је у в. д. стању. Поготово директори јавних предузећа, али и хиљаде оних, који се отпуштају са посла телефонским позивом. Зато ваљда и нема оних веселих радничких прослава, кад јагањци утихну и песма се ори, она „да нам живи, живи рад”. Срби тврде да је, после точка, пензија највећи изум људског рода, и као што рече један са друштвених мрежа: „Да сам знао како је добро у пензији, не бих никада радио.„ У трци удвоје цене побеђују пензије и плате. Прво место – цене, друго – пензије и плате. Влада тврди, као оно у совјетском вицу, да су пензије вицешампиони, а цене претпоследње.

Ми се, ипак, не бавимо тим приземним стварима, већ водимо светску политику и навијамо за мултипрактик свет. За сваког понешто: и за еврофиле, да не кажем стране плаћенике, и за русофиле и за фанове брата Сија... Једноставно, не умемо да будемо неутрални. И то одвајкада. Други то вештије раде. Украјина, на пример, захтева да се приклонимо резолуцији  која поштује неповредивост њених граница, а онда у Савету Европе они се направе Енглези кад су у питању наше границе. Све ће то лепо да им у Савету безбедности објасни Ивица Дачић. Не  баш  на течном енглеском, али разумеће они и тај знаковни језик.

У скупштини свака страна има своје јуришнике без длаке на језику. Предњаче  Ћута звани Конан Варварин за загађиваче, и онај Јоцин, који својим фалсетом  ствара вибрације што разарају непријатеља и који вешто крије да је духовит. Кад се појави некакав одмерен и озбиљан говорник, одмах се види да то није његова животна средина и, наравно, буде дочекан као на фудбалском стадиону.

Толике међусобне увреде не могу да сваре ни они које је улица васпитавала. Нажалост, наш вођа се увек приклони једнима, јер не уме, као мудри Пашић, да каже како су и једни и други у праву кад се вређају.

Кад је Косово у питању, сетих се Миљана Миљанића. Он је, колико се сећам, имао тактику игра без игре. Курти је отишао даље: смислио је изборе без гласача.