Чуваркућа у уво, а дуван на рану

Узимање гомиле лекова на своју руку, трчање лекару у Ургентни центар због благо повишене температуре или убода трна руже у руку, избегавање дружења са оболелима од рака да се болест не би „пренела”, одбијање туширања за време боравка у болници због страха од заразе, или бојкотовање вакцинације, „јер деци смањује имунитет”, само су неке од навика и предрасуда наших људи које говоре у прилог чињеници да је један део нашег народа и даље здравствено непросвећен. Лекари објашњавају да се велики број Срба не придржава здравствених савета тврдећи да су „бапски” лекови много ефикаснији од званичне медицине.

Др Мима Фазлагић, из Гинеколошко-акушерске клинике „Народни фронт”, каже да здравствена непросвећеност постоји и у области гинекологије. Она додаје да трудноћа у Србији подсећа на остваривање немогуће мисије, јер чим се у неком друштву чује да међу њима седи трудна жена, одмах се сви сете да јој испричају неку најружнију причу о трудноћи и порођају.

– Тада се најчешће чују реченице: „Мене су ушивали без анестезије”, „Наша рођака је родила дете са великом маном” или „Моја познаница се порађала три дана”. Већ од тих прича трудница је убеђена да је потпуно немогуће породити се ако се не „обезбеди” болница, апартман, доктор и бабица. И томе приступи као да креће у експедицију – истакла је др Фазлагић.

Наша саговорница наглашава да предрасуде о трудноћи и порођају постоје у свим слојевима друштва и код необразованих и код високо образованих жена. Неке од њих су да је боље да се трудница породи у седмом него у осмом месецу, да се у трудноћи не фарба коса и не иде на депилацију, да жена у другом стању треба количински да једе за двоје, па и да трудница ако потпуно мирује не устајући из кревета може да спречи побачај.

– У једном делу Србије се не препоручује купање у време трудноће да се беба не би удавила. Једино нисам успела да схватим да ли се мисли на дављење у трудноћи или на ризик дављења после порођаја. Ако дође до побачаја увек је крив лекар, иако се у читавом свету, по свим статистикама, један део трудноћа заврши побачајем. Ако би се следила сва ова упутства, просечна трудница би требало да буде веома угојена, полупокретна и неофарбана. Такође, код нас труднице иду на све могуће анализе по неколико пута, док се на западу током трудноће уради један или два ултразвучна прегледа, само основне анализе, а већина здравих нискоризичних трудница контактира само са бабицом – истакла је др Фазлагић.

Да је здравствена непросвећеност народа код нас велика сведоче и лекари у домовима здравља, јер се, како кажу, догађа да се пацијенти не придржавају прописане терапије, па тако лекове један дан узимају у осам ујутро, други дан у два по подне, трећи дан забораве да их попију, а наредни дан их узму увече, па су последице таквог понашања такве да да терапија нема ефекта.

Др Нада Мацура, кардиолог и пи-ар београдског Завода за хитну медицинску помоћ, каже да људи некада немају сазнања од којих болести их неко лечи. Она наглашава да се често позива Хитна помоћ и због мало повишене температуре, и да људи стављају тај проблем испред тегоба које су много озбиљније, као на пример претрпљени инфаркт.

Психолог Ирена Станојевић наглашава да је незнање главна препрека успешној превенцији обољења. Али, она сматра да едукација није увек довољна и да је битно како се спроводи.

– На пример превенција рака грлића материце: другачији приступ бисмо имали према оним женама које не иду на редовне прегледе код гинеколога да се не би мислило да су промискуитетне. Њих није довољно само позвати на преглед, већ је потребна и додатна мотивација. Магијска веровања и коришћење различитих метода су линија мањег отпора и бежање од проблема. Људи беже од лоших вести, а покушавају алтернативним начинима да реше проблем и „умире савест”. Није проблем ако је то допуна прописаној терапији, проблем настаје ако је то једини начин лечења. Незнање и страх од могућности да ће се неко заразити чак и ако реалне опасности нема воде ка стигми и дискриминацији, на пример особа које живе са вирусом ХИВ-а – сматра Станојевићева.

Лекари кажу да морају да прођу године разговора са пацијентима да би, барем мало, утицали на њихову свест и да би их приволели да прихвате здраве стилове живота. Али – и да се одрекну старих навика које обично раде у кућној радиности, попут стављања млека од биљке „чуваркуће” у уво да би бол прошао, или истресања дувана на посекотину да би се зауставило крварење.