Стварање пожељне утопије

У београдској галерији Рима (Париска 8) за вечерас у 19 часова заказано је отварање изложбе Перице Донкова „Cinema Utopia”. Лауреат „Политикине” награде (2019) представиће на овој поставци нови циклус слика настајао у времену између 2021. и 2023. године. Реч је о апстрактним, геометризованим сликама, изразу карактеристичном за досадашње Донковљево стваралаштво, али са уочљивим променама у колориту.

Вашу изложбу, тачније серију најновијих радова, насловили сте „Cinema Utopia”, уметник сте који својим делима на специфичан начин сведочи о времену у коме живимо, да ли сте у „овом биоскопу”, загледавши се у себе, тежили досезању неке врсте утопије?

Радови пред нама настају у врло специфичном времену светске пандемије, локдаун нас је затворио у наше животне просторе, изоловао и на тај начин упутио на нас саме, на размишљање о смислу и сврсисходности нашег постојања, те великој рањивости и крхкости у биолошкој сфери. Загледан у себе почињем рад на циклусу слика који се испоставља као нека врста „репетитивног ритуала”, који ће ми омогућити да створим „интимну утопију”, одбрамбени механизам од времена пандемије.

Зашто на симболици броја седам темељите унутрашњу динамику нових слика ?

Број седам је изворно број који означава и у физичком и у духовном смислу целовитост, буђење и неку врсту тежње ка савршенству, повезан је са мистичним и оностраним искуствима, скоро па утопистичка фантазија коју прижељкујем и следим, попут мојих ритуалних образаца на сликама. Седам је мој мали уметнички експеримент који тежи апсолутном и узвишеном, што је можда, ма готово сам сигуран, само у домену стварања утопије каква је остварива можда само у уметниковом разматрању и тумачењу.

Значење и симболика броја седам у мојим радовима је у заокружености и целовитости репетитивног циклуса, свеукупности кретања и динамике, нешто као седам етапа духовног прочишћења, у шта верујем заједно са свим алхемичарима. У симболици броја седам видимо узвишене области постојања, слепу веру и дух који тежи креативности и истраживањима. Седмица представља личност загледану у себе, усамљеника који трага и покушава да досегне истину, што је наравно апсолутна утопија, али не она која можда личи на неку врсту деструкције, већ је конструктивна у свом поетском заносу.

Kакав ефекат желите да постигнете у доживљају посматрача овим понављајућим, репетитивним обрасцима?

Свесно наглашеним репетитивним ритмом слика, које компонујем у амбијенталну целину, сугеришем посматрачу да редефинише простор, речени амбијент, скоро до граница апсурдности. „Или ће репетитивни импулси добити линеарну пројекцију и ошамарити посматрача својом бесмисленом бескорисношћу или ће тај исти импулс достићи критично убрзање и избацити га преко граница апсурда у могућност да замисли другу стварност, други виши, систем вредности”, како у тексту каталога наводи Невена Мартиновић.

У најновијим радовима, насталим у време пандемије, напуштате уобичајени колорит сиве и црне, како је дошло до овог одступања?

Одступање од овог колорита једноставно се десило и овладало је простором мојих слика као нека врста позиције која ремети, а у исто време и наглашава идеални поредак понављајућих елемената слике. Све је то могући резултат чулности уметника која му обезбеђује неку врсту оптимистичног прореза у временима конфузије, нестабилности и свакојаке несигурности. Галеријски простор, из два дела, омогућио ми је да замишљену амбијенталну поставку и у бојено-значењском смислу поделим по нивоима галерије, горњи – земаљски са адекватним колоритом материјалне оводневнице, и доњи који је подручје несвесног, контемплативног и духовног-ониричног у бити, са адекватним бојеним дурским спектром од тамних ултрамарина до дубоких тонова љубичастих.

Да ли сте овим циклусом можда отворили нова врата у свом будућем стваралаштву ?

Поставка у галеријском простору Рима може да се сагледава, у свом структуралном кретању, од слике грађене грубом материјом, до најновијих слика грађених лазурним, скоро акварелским намазима. Дуго сам се питао и намеравао, свестан свог „рукописног кода”, да створим убедљиво и снажно дело без уобичајне материјске подлоге која је можда постала нека врста рутине. Мишљења сам да освешћен аутор мора да створи услове и постави другачију тачку гледања, окрене аргументе против себе и зарони дубоко у структуру слике, стварајући нову платформу са које ће сагледавати своје окружење и себе у њему као једну непоновљиву али пожељну утопију.