Кривица малолетних учинилаца кривичних дела

Малолетничко кривично право садржи низ специфичности које оправдавају регулисање те материје посебним законом. У Србији се према малолетним учиниоцима кривичних дела примењује као lex specialis Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, кодификација која има низ изузетака у односу на одредбе о пунолетним учиниоцима. Специјалним одредбама о малолетницима даје се предност јер се криминалнополитички циљеви у сузбијању малолетничког криминалитета постижу пре свега мерама помоћи, бриге, надзора и отклањања сметњи у нормалном развоју малолетника. Апострофира се васпитање и правилан развој малолетних учинилаца. Наглашена је специјална превенција, деловање на малолетника у смислу његове социјализације. Принуда и ограничавање слободе у другом су плану, те се тако само старијем малолетнику тј. лицу које је у време извршења кривичног дела навршило шеснаест, а није навршило осамнаест година, изузетно, може изрећи казна малолетничког затвора. Млађим малолетницима, тј. лицима која су у време извршења кривичног дела навршила четрнаест, а нису навршила шеснаест година могу се изрећи само васпитне мере.

Доња старосна граница испод које се не може применити ниједна кривична санкција, што значи искључење примене кривичног законодавства, јесте одређена чланом 4 став 3 Кривичног законика и чланом 2 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Наиме, према лицу које у време извршења противправног дела предвиђеног у закону као кривичног дела није навршило четрнаест година не могу се применити кривичне санкције. Тада на сцену ступа систем здравствене и социјалне заштите. Таква лица се у кривичном праву називају децом. Слично решење постоји у највећем броју европских кривичних законодавстава (Немачка, Аустрија, Италија, Шпанија, државе са простора бивше СФРЈ, Словачка, Румунија, Бугарска и др.). Овакво решење је у складу са Општим коментаром бр. 24 (2019) о правима детета у систему правосуђа за децу који је донео Комитет за права детета УН. Највишу доњу старосну границу прихватиле су неке скандинавске земље – петнаест или шеснаест година (Данска, Шведска, Норвешка), с тим што ове земље горњу старосну границу постављају на двадесет првој години живота. Доња старосна граница постављена на навршених четрнаест година представља вишедеценијску тековину на подручју држава бивше СФРЈ. Неке земље англосаксонске правне културе и традиције, као и неке афричке и азијске земље прихватају најнижу доњу границу малолетства (од седам до девет година).

Дакле, када кривично дело учини лице које се у кривичноправном смислу сматра дететом, оно није криво за противправно дело предвиђено у закону као кривично дело, без обзира на тежину прописане кривичне санкције према њему се не примењује кривично законодавство и надлежност правосудних органа. Када такво кривично дело учини лице које је навршило четрнаест а није навршило шеснаест година могућа је примена васпитних мера и међу њима као најтеже, најригорозније васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом, која може трајати најмање шест месеци, а највише четири године. Према слову закона постоји и заводска васпитна мера упућивања у посебну установу за лечење и оспособљавање која се примењује према малолетницима који су ометени у психофизичком развоју или имају психичке поремећаје али, нажалост, од ступања на снагу Закона о о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (1. јануар 2006) такве установе нису формиране те се ова одредба не примењује у пракси. Када је у питању непримењивање појединих одредби којима се прописују неке васпитне мере сличну ситуацију препознајемо и код васпитне мере појачаног надзора у другој породици.

Утврђивање битног елемента кривичног дела, кривице учиниоца тј. оцена интелектуалних и волунтаристичких способности малолетника представља процес који је код малолетних учинилаца још сложенији имајући у виду биопсихичка и социјална својства личности. Период адолесценције карактеришу одређени биолошки и психолошки процеси. Нагли телесни развој личности не мора бити праћен психолошком зрелошћу, штавише врло често постоји раскорак између физичког раста и развоја и психолошких процеса. У погледу расправе о могућности спуштања доње старосне границе „кривичноправног малолетства” испод четрнаест година било би добро формирати комисију која ће подразумевати учешће стручњака из различитих области (правнике, психологе, психијатре, педагоге итд.) и након јавне расправе и озбиљне дебате, анализе низа фактора и научних сазнања о развоју људске личности донети одлуку да ли наша деца у том узрасту могу да схвате значај свог дела и управљају својим поступцима јер је развој личности условљен низом фактора географског, културног, климатског и економског карактера. Треба скренути пажњу да је према подацима Републичког завода за статистику Србије само једном млађем малолетном лицу старости од 14 година изречена санкција за убиство у периоду од 2017–2021. Посматрано у истом периоду лицима од 15 година старости изречене су санкције за осам убистава и једно тешко убиство. У погледу узраста од 16 година примећујемо примену кривичног законодавства за 14 обичних и четири тешка убиства и у односу на седамнаестогодишњаке изречене су кривичне санкције за дванаест обичних и три тешка убиства. Статистика показује да број малолетних учинилаца убистава као тешких кривичних дела, у посматраном периоду, расте од 15. године живота и кулминира са 16 година.

У спречавању извршења казнених дела у школама или њиховој непосредној близини значајну улогу има „школски полицајац”, полицијски службеник који обавља позорничку делатност на подручју на коме се налази школа. У одређеном броју основних и средњих школа већ две деценије функционише овакав начин рада полиције, успостављен у оквиру концепта „Рад полиције у заједници”. Улога школског полицајца је да прикупља безбедносна сазнања у циљу заштите ученика и да у координацији са другим полицијским службеницима спречи извршење казнених дела. Он мора успоставити добру сарадњу са директором, психологом, другим стручним службама, радницима обезбеђења школе, наставницима и ученицима, у циљу прикупљања сазнања о непосредној опасности да неко од ученика постане или је већ био жртва кривичног дела или прекршаја са елементима насиља (вршњачко насиље, насиље у породици и др.) или неког другог казненог дела. Поред тога, треба и да спречи уношење предмета подобних за напад, алкохолних пића и материја и супстанци које су недозвољене за коришћење (на пример опојна дрога) у школско двориште и у саму школу, како од ученика школе тако и од других лица.

Када је у питању пооштравање законодавне казнене политике за поједина кривична дела истичемо да треба радити на усклађености законодавне и судске казнене политике, на стварању услова за примењивање свих прописаних кривичних санкција у пракси и уопште радити на извесности кривичноправне реакције јер се одавно показало да је боље да примена казне буде сигурна, извесна и да ефикасан кривични поступак више одвраћа учиниоце од вршења кривичних дела него прописане оштре казне са широким распонима и високо постављеним посебним максимумима за поједина кривична дела.

*Редовни професор Криминалистичко-полицијског универзитета