Нема воље да се свет другачије уреди

Када би књиге научника и књижевника попут др Бојана Јовановића биле пажљиво читане, била би лакше уочљива закономерност узрока и последица које укидају уобичајене представе о свету као о хаосу и било би више поверења у логику ствари. Бојан Јовановић посматра човека у свим епохама, од митског до доба постмодерне, анализира његове снове и веровања, али и сурову реалност света. Забринуто посматра и скорашње догађаје који запањују Србију и свет. После награде „Миле Недељковић” за студију „Ново варварство” као најбољег дела из области антропологије, етнологије и фоклористике, објављено му је друго издање овог дела, у издању „Ободског слова” и „Штампара Макарија”. У „Дерети” је штампано „Манцонијево завештање”, дело у којем Јовановић разматра парадоксе историјског и постисторијског простора, опадања свих вредности, где се технологија од корисног средства претвара у свевидеће око Великог брата. Крајем прошле године објављена му је књига „Митска аура смрти – Танатологике 3”, у издању куће „ХЕРАеду”, која разматра и сталну човекову потребу за метафизичким одговорима на питања о сврси његовог постојања.

Ваша трећа књига у оквиру „Танатологика” јесте „Митска аура смрти”. Шта заправо значи познавати феномен и чињеницу смрти, која је кључ многих митова, посматрати је као научник?

Показује се, како је запазио Рене Шар, а са тим запажањем се може сложити и научник, да једину моћ над смрћу имамо ако се бавимо њоме пре него што она дође. Будући да је свести коју поседујемо незамисливо њено поништавање, бројни митови, религијске представе, обредна пракса, уметност и наука само су различити начини оспоравања природне датости животног краја и потврда да смо бића која померају и прелазе границе. Потврђујући се, дакле, као трансцедентна бића, прелазимо границе свог непосредног искуства и рационалног сазнања. Научничко посматрање смрти значи сагледавање досадашњих настојања да се фикционализацијом релативизује и превазиђе њена фактичност, што постаје посебно занимљиво у контексту савремених технолошких достигнућа, могућности вештачке интелигенције и виртуелне реалности.

Како однос према смрти, али и насиљу и константној производњи непријатеља у јавном и медијском простору, проговара о нашем друштву?

Трагични догађаји масакра најпре ученика у београдској основној школи, који је починио њихов вршњак, а потом и житеља села Мало Орашје и Дубона, који је извршио двадесетједногодишњи младић из Младеновца, побудио је у грађанима Србије искрене емоције жалости за свим невино страдалима. Исказан је, дакле, огроман емпатијски капацитет наших људи који није долазио до изражаја у свакодневној стварности у којој су се они зарад очекивања неке прагматичне користи прилагођавали негативним појавама. Њихово све толерантније понашање према увећаној агресивности, деструкцији и насиљу имало је за последицу не само смрт појединаца већ и основних вредности које нас чине људима. Патолошка подвојеност, понижавајући за грађане партократски облик власти и претварање неистомишљеника у непријатеље, створили су друштво лимитираних могућности, које не развија људске вредности и не пружа свима прилике за њихово креативно самопотврђивање. И та огромна разлика између капацитета који поседујемо, као појединци и као колектив, и немогућности да га адекватно реализујемо говори о неразвијеној хуманости нашег друштва као узроку многих патолошких појава.

У „Манцонијевом завештању” дословно говорите о загађењу друштва и о „процесу дивљине која нагриза институције”... Какво је Манцонијево вредносно завештање свету у уметничком акту конзервирања измета?

Манцонијево конзервирање измета је најпре као уметнички гест потврда Дишановог принципа да и такав артефакт може у одговарајућем контексту добити значење уметничког дела. Међутим, далеко је значајније да је тржиште потврдило вредност тих фекалија, коју је уметник одредио пропорционално цени злата истоветне тежине. Показује се, дакле, да садашња цена ових конзерви није пророчко потврђивање овог уметника да ће измет вредети као злато, већ афирмација моћи система, попут таблоидне штампе и телевизијских ријалити програма, који може невредно да учини вредним, али исто тако и да поништи постојеће вредности. Тржиште ових предмета симболизује моћ далеко већих и значајнијих система, којима се појединац, губећи осећај критичности, не може супротставити, јер су га они ставили у своју функцију.

Суштински је ваш однос према теми кризе у заједници, која се разрешава метафорама и ритуалима, нарочито према митским бићима вампиру и вештици. Да ли су ти ритуали још актуелни у препознавању појединца као узрочника кризе?

Традиционални ритуали се више не практикују у некадашњој форми, али је принцип разрешавања кризе у колективима и у појединцима остао исти. Потреба за ослобађањем негативитета, који људе доводи у питање, у време кризе, задовољава се односом према другом који се препознаје као узрочник њихових невоља. Тај други постаје својеврсни жртвени јарац који се симболички убија и елиминише из социјалне реалности. Овај принцип се исказује и као индивидуално-психолошки механизам ослобађања свог негативитета неадекватним односом према другом. Свако је, макар једном, био жртва таквог односа. У самокритичком сагледавању себе, можемо да видимо да смо се, у идентичним околностима, и сами тако неправедно односили према другима.

Да ли је константно насиље према женама одраз те културе демонизовања другог?

У таквом односу према женама, као физички слабијим људским бићима, препознаје се још увек делотворан негативни аспект патријархалног социокултурног обрасца. Показало се да није више потребно еманциповати жену, већ мушкарца који свесно и несвесно робује једном анахроном моделу понашања. Уколико ову појаву сагледамо у контексту актуелних система којима појединац служи, онда се може уочити да је негативитет који ствара неолиберални капитализам главни мотиватор појединцу да своју агресију не усмерава према узрочнику свог незадовољства, већ је помера ка немоћнијим и слабијим од себе. У оквиру своје феминистичке теорије насиља, Франсоа Версеж је тачно утврдила да је насиље над женама у данашњем патријархалном свету, у којем дневно страда више од 130 жена, узроковано таквим нехуманим, неправедним и експлоататорским системом у којем људи живе и раде. Ми смо део тог света у којем мушкарци, дакле, нису популација која врши систематски геноцид над женама, већ су продужена убилачка рука једног нехуманог система чије су жртве жене, што их, наравно, као свесна бића не аболира од одговорности за извршене злочине.

Јесу ли савремена друштва у кризи колективне аниме и шта то заправо значи?

Преовладавање патријархалног модела, симболисаног идентитетским мушким анимусом, имало је за последицу потискивање комплементарног принципа људскости, оличеног женском анимом. Будући да тај модел није битно промењен, јер се заснива на сили, данашње жене му се прилагођавају, постају његови битни актери и тако га обнављају. Одсуство емпатије као битног емоционалног односа међу људима и недостатак воље да се свет другачије уреди, показатељи су кризе оних вредности које представља анима.

Чест је ваш осврт на косовски мит као жртвовања живота у циљу његовог продужетка. Како га сагледавате у светлу нових догађаја?

Због етичке димензије саможртвовања, косовски мит је добио значење узвишеног духовног завета који претпоставља слободу опредељења за највише вредности симболисане царством небеским. Живот се мери том неупитном вредношћу слободе као претпоставке људског постојања, па зато и чин саможртвовања добија свој пуни смисао у контексту духовног и етичког самопотврђивања. Будући да живимо у постморалном добу, суочавамо се са чињеницом да је морал изгубио некадашњу вредност, а да суштинска празнина настала његовом девалвацијом настоји да се испуни обилном животном бижутеријом. У том контексту се и одриче постојање косовског завета и истиче важност прагматичних принципа прилагођавања постојећим околностима и прихватања понижавајућих захтева. Сагледани, дакле, у том ширем духовном и људском смислу, и пролазни актуелни догађаји ће сходно својим последицама добити одговарајуће значење.