Nema volje da se svet drugačije uredi

Kada bi knjige naučnika i književnika poput dr Bojana Jovanovića bile pažljivo čitane, bila bi lakše uočljiva zakonomernost uzroka i posledica koje ukidaju uobičajene predstave o svetu kao o haosu i bilo bi više poverenja u logiku stvari. Bojan Jovanović posmatra čoveka u svim epohama, od mitskog do doba postmoderne, analizira njegove snove i verovanja, ali i surovu realnost sveta. Zabrinuto posmatra i skorašnje događaje koji zapanjuju Srbiju i svet. Posle nagrade „Mile Nedeljković” za studiju „Novo varvarstvo” kao najboljeg dela iz oblasti antropologije, etnologije i fokloristike, objavljeno mu je drugo izdanje ovog dela, u izdanju „Obodskog slova” i „Štampara Makarija”. U „Dereti” je štampano „Manconijevo zaveštanje”, delo u kojem Jovanović razmatra paradokse istorijskog i postistorijskog prostora, opadanja svih vrednosti, gde se tehnologija od korisnog sredstva pretvara u svevideće oko Velikog brata. Krajem prošle godine objavljena mu je knjiga „Mitska aura smrti – Tanatologike 3”, u izdanju kuće „HERAedu”, koja razmatra i stalnu čovekovu potrebu za metafizičkim odgovorima na pitanja o svrsi njegovog postojanja.

Vaša treća knjiga u okviru „Tanatologika” jeste „Mitska aura smrti”. Šta zapravo znači poznavati fenomen i činjenicu smrti, koja je ključ mnogih mitova, posmatrati je kao naučnik?

Pokazuje se, kako je zapazio Rene Šar, a sa tim zapažanjem se može složiti i naučnik, da jedinu moć nad smrću imamo ako se bavimo njome pre nego što ona dođe. Budući da je svesti koju posedujemo nezamislivo njeno poništavanje, brojni mitovi, religijske predstave, obredna praksa, umetnost i nauka samo su različiti načini osporavanja prirodne datosti životnog kraja i potvrda da smo bića koja pomeraju i prelaze granice. Potvrđujući se, dakle, kao transcedentna bića, prelazimo granice svog neposrednog iskustva i racionalnog saznanja. Naučničko posmatranje smrti znači sagledavanje dosadašnjih nastojanja da se fikcionalizacijom relativizuje i prevaziđe njena faktičnost, što postaje posebno zanimljivo u kontekstu savremenih tehnoloških dostignuća, mogućnosti veštačke inteligencije i virtuelne realnosti.

Kako odnos prema smrti, ali i nasilju i konstantnoj proizvodnji neprijatelja u javnom i medijskom prostoru, progovara o našem društvu?

Tragični događaji masakra najpre učenika u beogradskoj osnovnoj školi, koji je počinio njihov vršnjak, a potom i žitelja sela Malo Orašje i Dubona, koji je izvršio dvadesetjednogodišnji mladić iz Mladenovca, pobudio je u građanima Srbije iskrene emocije žalosti za svim nevino stradalima. Iskazan je, dakle, ogroman empatijski kapacitet naših ljudi koji nije dolazio do izražaja u svakodnevnoj stvarnosti u kojoj su se oni zarad očekivanja neke pragmatične koristi prilagođavali negativnim pojavama. Njihovo sve tolerantnije ponašanje prema uvećanoj agresivnosti, destrukciji i nasilju imalo je za posledicu ne samo smrt pojedinaca već i osnovnih vrednosti koje nas čine ljudima. Patološka podvojenost, ponižavajući za građane partokratski oblik vlasti i pretvaranje neistomišljenika u neprijatelje, stvorili su društvo limitiranih mogućnosti, koje ne razvija ljudske vrednosti i ne pruža svima prilike za njihovo kreativno samopotvrđivanje. I ta ogromna razlika između kapaciteta koji posedujemo, kao pojedinci i kao kolektiv, i nemogućnosti da ga adekvatno realizujemo govori o nerazvijenoj humanosti našeg društva kao uzroku mnogih patoloških pojava.

U „Manconijevom zaveštanju” doslovno govorite o zagađenju društva i o „procesu divljine koja nagriza institucije”... Kakvo je Manconijevo vrednosno zaveštanje svetu u umetničkom aktu konzerviranja izmeta?

Manconijevo konzerviranje izmeta je najpre kao umetnički gest potvrda Dišanovog principa da i takav artefakt može u odgovarajućem kontekstu dobiti značenje umetničkog dela. Međutim, daleko je značajnije da je tržište potvrdilo vrednost tih fekalija, koju je umetnik odredio proporcionalno ceni zlata istovetne težine. Pokazuje se, dakle, da sadašnja cena ovih konzervi nije proročko potvrđivanje ovog umetnika da će izmet vredeti kao zlato, već afirmacija moći sistema, poput tabloidne štampe i televizijskih rijaliti programa, koji može nevredno da učini vrednim, ali isto tako i da poništi postojeće vrednosti. Tržište ovih predmeta simbolizuje moć daleko većih i značajnijih sistema, kojima se pojedinac, gubeći osećaj kritičnosti, ne može suprotstaviti, jer su ga oni stavili u svoju funkciju.

Suštinski je vaš odnos prema temi krize u zajednici, koja se razrešava metaforama i ritualima, naročito prema mitskim bićima vampiru i veštici. Da li su ti rituali još aktuelni u prepoznavanju pojedinca kao uzročnika krize?

Tradicionalni rituali se više ne praktikuju u nekadašnjoj formi, ali je princip razrešavanja krize u kolektivima i u pojedincima ostao isti. Potreba za oslobađanjem negativiteta, koji ljude dovodi u pitanje, u vreme krize, zadovoljava se odnosom prema drugom koji se prepoznaje kao uzročnik njihovih nevolja. Taj drugi postaje svojevrsni žrtveni jarac koji se simbolički ubija i eliminiše iz socijalne realnosti. Ovaj princip se iskazuje i kao individualno-psihološki mehanizam oslobađanja svog negativiteta neadekvatnim odnosom prema drugom. Svako je, makar jednom, bio žrtva takvog odnosa. U samokritičkom sagledavanju sebe, možemo da vidimo da smo se, u identičnim okolnostima, i sami tako nepravedno odnosili prema drugima.

Da li je konstantno nasilje prema ženama odraz te kulture demonizovanja drugog?

U takvom odnosu prema ženama, kao fizički slabijim ljudskim bićima, prepoznaje se još uvek delotvoran negativni aspekt patrijarhalnog sociokulturnog obrasca. Pokazalo se da nije više potrebno emancipovati ženu, već muškarca koji svesno i nesvesno robuje jednom anahronom modelu ponašanja. Ukoliko ovu pojavu sagledamo u kontekstu aktuelnih sistema kojima pojedinac služi, onda se može uočiti da je negativitet koji stvara neoliberalni kapitalizam glavni motivator pojedincu da svoju agresiju ne usmerava prema uzročniku svog nezadovoljstva, već je pomera ka nemoćnijim i slabijim od sebe. U okviru svoje feminističke teorije nasilja, Fransoa Versež je tačno utvrdila da je nasilje nad ženama u današnjem patrijarhalnom svetu, u kojem dnevno strada više od 130 žena, uzrokovano takvim nehumanim, nepravednim i eksploatatorskim sistemom u kojem ljudi žive i rade. Mi smo deo tog sveta u kojem muškarci, dakle, nisu populacija koja vrši sistematski genocid nad ženama, već su produžena ubilačka ruka jednog nehumanog sistema čije su žrtve žene, što ih, naravno, kao svesna bića ne abolira od odgovornosti za izvršene zločine.

Jesu li savremena društva u krizi kolektivne anime i šta to zapravo znači?

Preovladavanje patrijarhalnog modela, simbolisanog identitetskim muškim animusom, imalo je za posledicu potiskivanje komplementarnog principa ljudskosti, oličenog ženskom animom. Budući da taj model nije bitno promenjen, jer se zasniva na sili, današnje žene mu se prilagođavaju, postaju njegovi bitni akteri i tako ga obnavljaju. Odsustvo empatije kao bitnog emocionalnog odnosa među ljudima i nedostatak volje da se svet drugačije uredi, pokazatelji su krize onih vrednosti koje predstavlja anima.

Čest je vaš osvrt na kosovski mit kao žrtvovanja života u cilju njegovog produžetka. Kako ga sagledavate u svetlu novih događaja?

Zbog etičke dimenzije samožrtvovanja, kosovski mit je dobio značenje uzvišenog duhovnog zaveta koji pretpostavlja slobodu opredeljenja za najviše vrednosti simbolisane carstvom nebeskim. Život se meri tom neupitnom vrednošću slobode kao pretpostavke ljudskog postojanja, pa zato i čin samožrtvovanja dobija svoj puni smisao u kontekstu duhovnog i etičkog samopotvrđivanja. Budući da živimo u postmoralnom dobu, suočavamo se sa činjenicom da je moral izgubio nekadašnju vrednost, a da suštinska praznina nastala njegovom devalvacijom nastoji da se ispuni obilnom životnom bižuterijom. U tom kontekstu se i odriče postojanje kosovskog zaveta i ističe važnost pragmatičnih principa prilagođavanja postojećim okolnostima i prihvatanja ponižavajućih zahteva. Sagledani, dakle, u tom širem duhovnom i ljudskom smislu, i prolazni aktuelni događaji će shodno svojim posledicama dobiti odgovarajuće značenje.