За измену кинолошке културе потребна је сарадња институција

Од доношења Закона о добробити животиња прошло је 14 година, а са свих страна и даље стижу вести о нападима паса на људе и децу, о мучењу, тровању и убиствима „највернијег човековог пријатеља”, о бројним азилима где се „љубимци” које нико неће остављају... Да ли је било шта тај закон променио на боље, да ли је регулисао питање држања опасних раса паса, шта се може урадити да се стање побољша, само су нека од питања која и даље углавном траже одговоре.

Требало би доста промена, али пре тога неопходна је доследна примена прописа. Јер има позитивних корака које је и овако „крња” примена закона донела.

Прва ствар која је позитивна од доношења закона до сада, како каже др Ненад Милојевић, међународни кинолошки судија и доскорашњи начелник Центра за обуку водича и дресуру службених паса Министарства унутрашњих послова, јесте та што је Ветеринарски факултет организовао семинаре за власнике одгајивачница и азила.

– Била је то добра идеја. Али је одзив власника био слаб у односу на број паса који је у том тренутку постојао код нас. Сматрам да је један од разлога лошег одзива и тај што Управа за ветерину није инсистирала да сви власници одгајивачница које су регистроване код њих прођу предавања. И то што нису имали механизам контроле, нити кадрова да испрате све. Семинари су, онда, постали периодични, потом их је последњих година додатно проредила корона, па су и предавања пребачена на онлајн варијанту – каже Милојевић.

Други вид побољшања који је донело увођење Закона о добробити животиња је смањен број паса луталица на улицама, посебно у ужим и централним деловима Београда.

– На београдском Врачару, у последњих неколико година од када је донесен закон, не можете видети много напуштених паса. То не значи да их нема у приградским општинама, а и разликује се ситуација од града до града. Јер, свака локална самоуправа има свој начин и обавезу регулисања овог питања. Трећи вид побољшања види се у појачаном раду инспектора и комуналних милицајаца. Мене су, рецимо, до сада више пута заустављали како би очитали чип пса са којим сам изашао у шетњу и тако проверили да ли сам испунио своју законску обавезу вакцинације љубимца против беснила. Рад инспектора би у некој сређеној кинолошкој култури био сасвим довољан да власници поштују одређена правила. Али је број неодговорних власника повећан, тако да је неприхватљиво мало контрола – рекао је Милојевић.

Закон о добробити животиња може да претрпи измене, али док се то не деси, требало би да се придржавамо овог постојећег.

– Потребно је оформити тим који ће радити на више „фронтова” како би се те измене спровеле на прави начин: да једна екипа ради на анализи закона, друга на контроли власника, трећа на едукацији, посебно оних најмлађих, четврта на спремању испита за социјализацију паса, пета на кампањи... Добра кампања је нешто што не смемо да занемаримо. Ми још увек не знамо тачан број паса, било власничких, било мешанаца, било напуштених, тако да бисмо могли да проценимо да ли је број напада повећан или је реч о повећаној видљивости напада паса у јавности. А при томе имамо ситуацију да је заказала едукација и контрола. Нама је потребна реална слика и стручан тим и то на дужи период. Јер, промена једне културе захтева време. У тој промени треба да учествују државни органи, кинолошка удружења, друштва за заштиту животиња… А много тога треба да урадимо и сами – напомиње Милојевић.

Управа ветерине је у формално-регулаторном делу најодговорнија, али је већи проблем општа култура. Тек када власници науче да чисте за псом, воде га на повоцу, са корпом, да застану и пропусте жену са колицима или децом, ствари ће почети да се мењају. Нема везе што је пас васпитан, социјализован, што је на повоцу, са корпом... Јер постоје људи који не воле псе.

– Кинолошка култура подразумева да своје право уступим неком другом. Лако је све пребацити на институције и удружења, што их не аболира, али доста тога морамо да урадимо ми – истиче он.

На питање да ли би се нешто променило на терену када би власници опасних раса паса морали да добију одобрење као за држање оружја, Милојевић каже да му то делује као покушај да се проблем реши.

– Правилник о држању опасних раса је донесен, али са једним од делова тог правилника уопште нисам сагласан. Опасне расе су код нас одређене као такве јер су физички способне да под одређеним околностима могу озбиљно да угрозе тело и живот човека. У различитим земљама то се одређивало по висини, по тежини, по снази вилице, по броју угриза… Сваки од тих приступа има добре и лоше стране. За мене су сви пси потенцијално опасни. Јер сви имају зубе и сваки од њих под одређеним околности може психички или физички бити трауматичан за човека. Ја сам против такве поделе, али разумем зашто је то уређено тако. Поштовањем међународне препоруке, а уједно у кинолошким организацијама и правила да су власници са својим псима дужни да прођу обуку и положе испит социјализованог пса, тај проблем би био значајно мањи. Под условом да се спроводи онако како то прописује Међународна кинолошка федерација – истиче Милојевић.

Опасни пси са Космаја смештени у азил

У Основном јавном тужилаштву у Младеновцу, где се води истрага о смрти новинара Владана Радосављевића (62), кога су 4. јануару на Космају насмрт изуједали пси, у току су доказне радње.

– Наложено је комисијско вештачење Института за судску медицину повреда које је задобио Владан Радосављевић. Урађено је вештачење повреда које је задобила његова жена – у питању су лаке телесне повреде. Два пса (женке) мешанца теријера типа бул и трећи пас (женка) мешанац непознатог расног порекла извештачени су као опасни и налазе се у азилу за псе – наводи се у одговору ОЈТ у Младеновцу.