Za izmenu kinološke kulture potrebna je saradnja institucija

Od donošenja Zakona o dobrobiti životinja prošlo je 14 godina, a sa svih strana i dalje stižu vesti o napadima pasa na ljude i decu, o mučenju, trovanju i ubistvima „najvernijeg čovekovog prijatelja”, o brojnim azilima gde se „ljubimci” koje niko neće ostavljaju... Da li je bilo šta taj zakon promenio na bolje, da li je regulisao pitanje držanja opasnih rasa pasa, šta se može uraditi da se stanje poboljša, samo su neka od pitanja koja i dalje uglavnom traže odgovore.

Trebalo bi dosta promena, ali pre toga neophodna je dosledna primena propisa. Jer ima pozitivnih koraka koje je i ovako „krnja” primena zakona donela.

Prva stvar koja je pozitivna od donošenja zakona do sada, kako kaže dr Nenad Milojević, međunarodni kinološki sudija i doskorašnji načelnik Centra za obuku vodiča i dresuru službenih pasa Ministarstva unutrašnjih poslova, jeste ta što je Veterinarski fakultet organizovao seminare za vlasnike odgajivačnica i azila.

– Bila je to dobra ideja. Ali je odziv vlasnika bio slab u odnosu na broj pasa koji je u tom trenutku postojao kod nas. Smatram da je jedan od razloga lošeg odziva i taj što Uprava za veterinu nije insistirala da svi vlasnici odgajivačnica koje su registrovane kod njih prođu predavanja. I to što nisu imali mehanizam kontrole, niti kadrova da isprate sve. Seminari su, onda, postali periodični, potom ih je poslednjih godina dodatno proredila korona, pa su i predavanja prebačena na onlajn varijantu – kaže Milojević.

Drugi vid poboljšanja koji je donelo uvođenje Zakona o dobrobiti životinja je smanjen broj pasa lutalica na ulicama, posebno u užim i centralnim delovima Beograda.

– Na beogradskom Vračaru, u poslednjih nekoliko godina od kada je donesen zakon, ne možete videti mnogo napuštenih pasa. To ne znači da ih nema u prigradskim opštinama, a i razlikuje se situacija od grada do grada. Jer, svaka lokalna samouprava ima svoj način i obavezu regulisanja ovog pitanja. Treći vid poboljšanja vidi se u pojačanom radu inspektora i komunalnih milicajaca. Mene su, recimo, do sada više puta zaustavljali kako bi očitali čip psa sa kojim sam izašao u šetnju i tako proverili da li sam ispunio svoju zakonsku obavezu vakcinacije ljubimca protiv besnila. Rad inspektora bi u nekoj sređenoj kinološkoj kulturi bio sasvim dovoljan da vlasnici poštuju određena pravila. Ali je broj neodgovornih vlasnika povećan, tako da je neprihvatljivo malo kontrola – rekao je Milojević.

Zakon o dobrobiti životinja može da pretrpi izmene, ali dok se to ne desi, trebalo bi da se pridržavamo ovog postojećeg.

– Potrebno je oformiti tim koji će raditi na više „frontova” kako bi se te izmene sprovele na pravi način: da jedna ekipa radi na analizi zakona, druga na kontroli vlasnika, treća na edukaciji, posebno onih najmlađih, četvrta na spremanju ispita za socijalizaciju pasa, peta na kampanji... Dobra kampanja je nešto što ne smemo da zanemarimo. Mi još uvek ne znamo tačan broj pasa, bilo vlasničkih, bilo mešanaca, bilo napuštenih, tako da bismo mogli da procenimo da li je broj napada povećan ili je reč o povećanoj vidljivosti napada pasa u javnosti. A pri tome imamo situaciju da je zakazala edukacija i kontrola. Nama je potrebna realna slika i stručan tim i to na duži period. Jer, promena jedne kulture zahteva vreme. U toj promeni treba da učestvuju državni organi, kinološka udruženja, društva za zaštitu životinja… A mnogo toga treba da uradimo i sami – napominje Milojević.

Uprava veterine je u formalno-regulatornom delu najodgovornija, ali je veći problem opšta kultura. Tek kada vlasnici nauče da čiste za psom, vode ga na povocu, sa korpom, da zastanu i propuste ženu sa kolicima ili decom, stvari će početi da se menjaju. Nema veze što je pas vaspitan, socijalizovan, što je na povocu, sa korpom... Jer postoje ljudi koji ne vole pse.

– Kinološka kultura podrazumeva da svoje pravo ustupim nekom drugom. Lako je sve prebaciti na institucije i udruženja, što ih ne abolira, ali dosta toga moramo da uradimo mi – ističe on.

Na pitanje da li bi se nešto promenilo na terenu kada bi vlasnici opasnih rasa pasa morali da dobiju odobrenje kao za držanje oružja, Milojević kaže da mu to deluje kao pokušaj da se problem reši.

– Pravilnik o držanju opasnih rasa je donesen, ali sa jednim od delova tog pravilnika uopšte nisam saglasan. Opasne rase su kod nas određene kao takve jer su fizički sposobne da pod određenim okolnostima mogu ozbiljno da ugroze telo i život čoveka. U različitim zemljama to se određivalo po visini, po težini, po snazi vilice, po broju ugriza… Svaki od tih pristupa ima dobre i loše strane. Za mene su svi psi potencijalno opasni. Jer svi imaju zube i svaki od njih pod određenim okolnosti može psihički ili fizički biti traumatičan za čoveka. Ja sam protiv takve podele, ali razumem zašto je to uređeno tako. Poštovanjem međunarodne preporuke, a ujedno u kinološkim organizacijama i pravila da su vlasnici sa svojim psima dužni da prođu obuku i polože ispit socijalizovanog psa, taj problem bi bio značajno manji. Pod uslovom da se sprovodi onako kako to propisuje Međunarodna kinološka federacija – ističe Milojević.

Opasni psi sa Kosmaja smešteni u azil

U Osnovnom javnom tužilaštvu u Mladenovcu, gde se vodi istraga o smrti novinara Vladana Radosavljevića (62), koga su 4. januaru na Kosmaju nasmrt izujedali psi, u toku su dokazne radnje.

– Naloženo je komisijsko veštačenje Instituta za sudsku medicinu povreda koje je zadobio Vladan Radosavljević. Urađeno je veštačenje povreda koje je zadobila njegova žena – u pitanju su lake telesne povrede. Dva psa (ženke) mešanca terijera tipa bul i treći pas (ženka) mešanac nepoznatog rasnog porekla izveštačeni su kao opasni i nalaze se u azilu za pse – navodi se u odgovoru OJT u Mladenovcu.