Сирија поново део Арапске лиге

Сирија се после дуже од деценије враћа у чланство Арапске лиге, што је велики дипломатски успех председника Башара ел Асада, чији је брутални удар на мирне демонстрације марта 2011. био повод почетка крвавог грађанског рата и суспензије чланства осам месеци касније.

Асад може да присуствује самиту Арапске лиге у Ријаду 19. маја уколико то жели, потврдио је генерални секретар Лиге Ахмед Абул Геит после ванредног састанка шефова дипломатија Арапске лиге у Каиру, на којем је донета одлука о повратку. Скупу су присуствовали представници 13 држава од 22 чланице Лиге и предлог је прихваћен једногласно.

Иако се околности које су водиле суспендовању Сирије нису драматично промениле, пошто се нове жртве придружују списку од око пола милиона убијених и 14 милиона расељених по земљи и иностранству, земље региона почеле су да се окрећу ка Дамаску од када је Асад консолидовао своју власт после директне војне интервенције Русије и Ирана, избегличке кризе, успона екстремистичких исламиста, присуства турских и америчких снага и ширења ланца трговине дрогом.

Уједињени Арапски Емирати први су поново отворили амбасаду 2018. и заједно с Јорданом радили на нормализацији, која је замајац добила после разорног земљотреса што је у фебруару погодио Турску и Сирију.

Сиријски министар иностраних послова Фејсал Микдад је последњих седмица кружио арапским светом – од Алжира и Туниса до Каира – отварајући руте изласка Сирије из изолације, а кључни заокрет уследио је разменом посета шефова саудијске и сиријске дипломатије Дамаску, односно Ријаду током априла. Саудијска Арабија, водећа сунитска држава арапског света, војно је и финансијски подржавала побуњенике који су Асада покушавали да скину са власти сматрајући да је он пион њиховог архинепријатеља – шиитског Ирана. Онда је Блиски исток за кратко време прошао кроз серију геополитичких промена. Кључни дипломатски пробој означен је недавном нормализацијом односа Техерана и Ријада, па се Арапи сада надају да Иран више неће имати ексклузиван утицај на Асада.

После састанка у Џеди, група регионалних лидера обећала је да ће наставити да ради на политичком решењу сиријског конфликта, али званична подршка повратку Сирије у Арапску лигу је изостала, тумачило се због противљења Јордана, Катара и Кувајта. Катар је остао једини који не намерава да обнови односе с Дамаском и захтева да Сирија претходно прихвати мировни план.

Повратак Сирије у чланство Арапске лиге је политички ударац сиријским побуњеницима који још оперишу у провинцији Идлиб, али и милионима избеглица по региону које страхују да ће бити присиљене да се врате за Сирију, где их режим сматра противницима. Део арапских земаља се из ових разлога противио награђивању Асада, кога оптужују за злочине и политичке обрачуне с неистомишљеницима.

„Ништа се није променило од када је Сирија избачена из Арапске лиге због бруталних обрачуна с мирним демонстрантима 2011”, каже Лејла Кики из опозиционе организације за људска права Сиријска кампања. „Једина ствар која се променила је морални компас арапских држава.”

Чланице Лиге своју одлуку мотивишу потребом да Арапи преузму водећу улогу у решавању сиријске кризе и њених хуманитарних, безбедносних и политичких последица. Сирија ће добити приступ милијардама долара замрзнутих средстава, више него неопходних за обнову након рата и земљотреса.

„Повратак је од симболичног значаја... и само је скромни почетак дугог, тешког и изазовног процеса, имајући у виду сву сложеност кризе после 12 година конфликта”, изјавио је недавно јордански министар иностраних послова Ајман Сафади.

Јордан је први сачинио мапу пута за политичко решење кризе „корак по корак”, које би предводили Арапи, иако такви планови постоје и на њима, између осталих, раде Русија и Турска.

Власти у Аману су са својим планом упознале Вашингтон и кључне европске земље, које су против нормализације односа са Сиријом, али не могу да је спрече. Повратак Сирије је потврда колико се регион променио од времена општих протеста познатих као арапско пролеће.

Активирање Асада у арапским пословима представља посебан изазов за америчку спољну политику, која је на Блиском истоку суочена с растућим утицајем Русије и Кине. Тиме се додатно потенцира раскорак између званичне политике Вашингтона, која је посвећена основним људским правима, и ослонца на безбедносне аранжмане с арапским државама које та права регуларно крше. Американци понављају да неће променити политику према Сирији као „одметничкој држави” која је под режимом санкција и позивају Арапе да нешто добију у замену за обнову сарадње с Асадом.