Лековитост културе и уметности

Када се догодила трагедија у школи „Владислав Рибникар”, 3. маја, многи културни програми су одмах отказани иако је дан жалости почео 5. маја. То је било и очекивано и сасвим исправно, јер шок је био сувише велики. Отказане су чак и промоције књига иако се на њима нико не весели. Једноставно, било је немогуће да све тече као да се ништа није десило. Затим је Руски дом отказао концерте руске певачице Пелагеје у Београду и Новом Саду иако су били заказани после истека три дана жалости. И то је било сасвим очекивано и исправно. Не можемо ни после дана жалости наставити са песмом као да се ништа није десило, а десило се осим оног у школи још једно масовно убиство у околини Младеновца. Уметност нам је потребна – књиге, слике, позориште, али за песму још нико није спреман. Вероватно би се већина сложила са овим.

Ипак, када је Самостални синдикат културе Србије затражио од Владе Србије да се од 8. до 14. маја откажу сви културни програми, наводећи да је непримерено да се у овим тужним и тешким тренуцима за целу нацију играју позоришне и балетске представе, опере, организују концерти, изложбе и књижевне вечери, упалио се аларм на друштвеним мрежама да ту нешто није у реду, односно да су побркани лончићи, а на шта, упркос томе што предлог није прихваћен, треба скренути пажњу.

Прво питање које је постављено било је ко су људи који чине поменути синдикат и због чега не знају ништа из области којом се баве. Како не знају да су нам уметност и култура потребнији него икад? Коме је стало да лиши људе и оно мало лепоте што им култура може да пружи и да их остави „у болесном перформансу коме смо изложени деценијама”, неки су од коментара.

Наравно, рекције на друштвеним мрежама су сасвим оправдане. Уосталом, и саме културне институције воде рачуна о томе шта је примерено тренутку, попут на пример Музеја примењених уметности који је померио за недељу после 14. маја све планиране свечане активности које подразумевају окупљање већег броја особа. Изложбене поставке ће, као што је наведено, бити реализоване по плану и програму, само без церемонија отварања и пропратних активности. Нема сумње да ће и други музеји прилагодити своје програме тренутку, можда неке веће изложбе чији значај захтева већа окупљања, померити за касније, али одлуку о томе треба оставити њима.

Но, у суштини нису културни програми оно што треба отказивати после дана жалости. Уметност лечи и душу и тело. Оно што треба отказивати у овом друштву, и то заувек, јесу насиље, простаклук, промовисање криминалаца, кафанских певачица и њима сличних, естрадни вирус чијој епидемији смо изложени деценијама.

Очигледно су чланови овог синдиката побркали културу са забавом. Нажалост, нису једини.