Како смо се наоружавали

Последњи пут сам држао неко ватрено оружје у рукама и пуцао из њега у мету 1971. године, када је студенте прве године факултета преамбициозни предавач предвојничке обуке одвукао на стрелиште у Бубањ потоку, где ми је због „лошег резултата” у индекс прибележио шестицу и покварио просек, али не кајем се због тога.

Можда сам се уљуљкао чињеницом да нико од мојих колега и другара није имао оружје, чак ни оно ловачко, па ме је згрозила недавна процена да у Србији постоји око милион комада нелегалног, од чега је бар половина оног војног, и по логици ствари прилично убитачног.

Откуд толики арсенал? Можда се део одговора скрива у догађају који се збио пре више од три деценије, када је наша професија претрпела срамну поделу на обичне, дакле нормалне, и ратнохушкачке новинаре.

Средином новембра 1991. боравили смо неколико дана у Западној Славонији која је још била под контролом јединица ЈНА. Ту смо дочекали и вест о завршетку сукоба око Вуковара. Стигли смо до Окучана редакцијским аутомобилом, а одатле се војним џипом преко Папука домогли Миоковићева.

Било је ту мноштво резервиста регрутованих по читавој Југославији, а међу њима и знатан број Хрвата, а ми први новинари из Србије који су дошли у те крајеве, па смо разговарали о свему и свачему, највише о рату. Међу тим причама најснажнији утисак је оставила она коју нам је поверио полицајац, честити човек, иначе етнички Хрват из тих крајева, чије име, на срећу, нисам забележио. Између осталог, објаснио ми је своје мотиве речима: „Не борим се ја против Хрватске већ против усташа.” (Шта ли је с њим?).

На растанку, борци су покушавали мени да утрапе пиштољ, а колеги фото-репортеру ручну бомбу, као „успомену на тих неколико дана дружења”. Одбили смо дарове, али на свеопште наваљивање прихватио сам један стари бајонет који није служио ничему, онај за карабин М-48, јер ме је подсећао на дане проведене на редовном одслужењу војног рока крајем шездесетих.

У повратку ауто-путем сада ироничног назива „Братство и јединство”, надомак Батроваца зауставила нас је војна полиција због рутинске контроле: лична документа и путни налози, а на крају неизоставно питање да ли имамо и некакво оружје?

Одговорио сам потврдно, још памтим звук репетирања „калашњикова” и строгу команду да изађемо из возила и легнемо на тле. Ужас, ноге су ми се одсекле. – Где си га сакрио – галамио је водник строго.  – Испод седишта – промуцао сам одоздо.

Следеће што памтим била је салва смеха.

– Па, јел’ ти то нас завитлаваш – упитао је онај водник помирљиво, не престајући да се смеје. – Питао сам те за ватрено оружје и бојеву муницију, а не за „перорезе” и сличне глупости...

Тек тада, крајичком ока, у јендеку крај пута угледао сам гомилу оружја које су двојица момака у „ес-ем-бе” униформама товарила у велики транспортер: била је то највећа хрпа „ратних сувенира” коју сам видео, која није успела да доспе у Србију. Мада, после свега што нам се догађало и догађа, изгледа да је била – недовољно велика.

А и иначе не присуствујем догађајима које прати решетање неба лаким пешадијским наоружањем. Злослути.

Новинар у пензији