Мангупи вам кваре дете

Има томе више од двеста година када су, вођени праведним гневом, радници у Енглеској почели да разбијају машине уверени да су оне криве за њихов тежак положај, односно све мале наднице и све већу незапосленост. Тај лудистички покрет је добио име по неком Неду Луду који је први разбио свој разбој. Као што се разбој не зове зато што је то била најчешће разбијана направа, тако ни лудисти нису били луди, мада су имали озбиљан проблем са схватањем реалности.

Нешто раније, почевши од краја 15. па све до почетка 18. века у Европи (а код нас се то дешавало још и у Карађорђево доба) страх од епидемија и глади и других зала популаризовао је спаљивање вештица које су оптуживане да су својим злоћудним чинодејствовањем призивале јахаче апокалипсе. Процене о броју жена спаљених на ломачи или погубљених на друге ништа мање свирепе начине крећу се од неколико десетина до сто хиљада. Главе им је дошло то што је, с времена на време, јавно мњење било убеђено да су оне извор пошасти.

Могли би се даље набрајати примери у којима људи, обично гоњени страхом, бесом и предрасудама, проналазе углавном погрешне или бар споредне кривце за своје недаће. Поменимо само мигранте или друге маргиналне групе на које се неретко сваљују фрустрације оних који једва да су у нешто бољем положају од њиховог.

Ипак, један посебно занимљив случај савременог жртвеног јарца представљају дигиталне технологије, интернет и посебно такозване друштвене мреже.

Оправдано згрожени над страшним злочинима који су у црно завили наше друштво, уплашени да се зло не понови и жељни брзих одговора који ће опасност отклонити, или је бар учинити видљивом, готово да смо консензуално као узрок означили и прихватили ширење различитих малигних садржаја кроз друштвене мреже. С тим у вези, савремени лудисти ничу на све стране. Вичу на саветима родитеља, мудрују са малих екрана ТВ пријемника, бече се са стубаца таблоида, забринуто врте главама испред сеоских и приградских продавница са политрама пива у руци, и ма колико се међусобно разликовали, сви заједно траже укидање друштвених мрежа, протеривање интернета из живота наше деце и забрану насилних садржаја где год да се он појави, а зна се да се појављује на интернету и у ријалити програмима телевизије Пинк.

Чак и они који су се гнушали над ретуширањем и цензуром садржаја цртаних филмова у којима Џери лупа Тома чекићем по глави, или се Пепе твор сексистичким маниром удвара својој изабраници, а Пепа-прасе не знам шта већ ради, сада сложно траже гашење ријалити програма и „Тиктока”. Чекам дан када ће се неки нови Нед Луд досетити да затражи, ако већ сам не покуша, исправљање фресака које приказују распеће Христово као посебно бруталан чин насиља над невино осуђеним лицима. Неко ће рећи да је то о чему пишем претеривање, али чинило се да је претеривање и исправљање и брисање неприкладних и политички некоректних речи из ремек-дела светске књижевности, па то постаје стварност.

Други ће рећи да све то није исто и да се не могу поредити Христово распеће и распеће бутина неке назовистарлете пред очима којекаквих онаниста, али у основи све су то слике које нам долазе из спољњег света, а које ми прерађујемо нашим умовима. Оне нам се не урезују директно, већ их ментално прерађујемо у складу са, између осталог, одређеним вредностима које кажу да је нешто прихватљиво и пожељно, а нешто друго неприхватљиво и непожељно, односно да је нешто само симбол који представља нешто друго од онога што се приказује да јесте. И управо је у томе проблем што смо као друштво заказали у културној сфери која развија и оспособљава личност да раздвоји добро од онога што је лоше, исправно од неисправног, пожељно од непожељног.

Једини приговор који би се, донекле, могао прихватити јесте да приказивање „опасних” садржаја води нормализацији насиља, простаклука и којечега. Па ипак, пре би се могло рећи да ту није реч о нормализацији него о огуглалости која чини да нас такве сцене не узбуђују, већ чине равнодушнима уместо да нас скандализују.

Но, вођени том логиком, морали бисмо од надлежних органа затражити да укину све информативне емисије у којима се појављују ратоборни Володимир, маскирно одело, Зеленски и његов алтер его Медведев који нас свако мало плаши најавом нуклеарне катаклизме.

Али, није у томе поента. Неспремност да се самокритички осврнемо, као и склоност да увек и за све оптужујемо друге. У конкретном случају генерацију З (као да је ми нисмо васпитали); „друштвени систем” (а да често не зна ни шта тај појам значи); америчку културу (не схватајући да притом мислимо на глобалну потрошачку културу чији смо интегрални део); најзад медије и друштвене мреже (неспремни да у томе будемо доследни) – ми заправо чинимо све да одговорност скинемо са себе.

Бора Ђорђевић је давно написао једну полушаљиву али дубински истиниту песму, по којој је овај текст добио име, у којој је пластично указао на чињеницу да деца уче (у)гледајући (се) на нас. Суочени са њиховим понашањем, уместо да развијемо свест о томе, радије прстом упиремо на друге – некада је то било „лоше друштво”, а данас су друштвене мреже.

Рече ми један чо’ек да су то што нам деца живе на друштвеним мрежама, као и сва остала зла овог света последица прихватања америчке културе. Одмах ми је било лакше – добро је да није до нас. Сва срећа. Проблем је само што култура није нешто упаковано у целофан, нешто што бирамо у излозима културе па распакујемо пред нашом децом, већ нешто што израста из укупног начина живота. Тако је било, тако је и данас. Култура и није ништа друго него израз нашег целокупног живота посебно његове материјалне и социјалне сфере. Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест – што би рекао Маркс, или како је приметио један народни филозоф – седиште одређује гледиште.

Другим речима, ако хоћемо да одбацимо глобалну културу, морали бисмо да се одрекнемо и свега осталог што чини наш живот. И нису, на крају крајева, деца крива што „блену” у телефон као теле у шарена врата, већ је нама лакше да гледамо своја посла док они мирују испред екрана телефона и компјутера. Лакше нам је да јуримо своје каријере, новац, успех или на крају крајева да се одмарамо него да разговарамо са децом. Лакше нам је да тврдимо како су деца неприступачна и како ето када бисмо ми хтели да разговарамо они гледају у телефон. Заборављајући и не примећујући колико пута смо били забављени собом када су они хтели да разговарају. Као да не знамо или смо заборавили да се ништа вредно не постиже без труда и напречац. А можда и јесте у томе ствар.

И нисмо једини. За право нам дају милиони родитеља широм света који у свим могућим анкетама изражавају забринутост и сматрање да су за пораст насиља (а да заправо ни то није тачно, јер је насиља некада било много више) криви интернет и друштвене мреже. О антидруштвеном карактеру интернета и друштвених мрежа већ сам овде писао и опет ћу, али то је друга и много шира тема. Међутим, сваљивати искључиву одговорност за масакре на интернет и друштвене мреже типично је тражење жртвеног јарца.

Да подсетимо, библијска легенда каже да су древни Јевреји у пустињу изводили два јарца. На једног су ритуално товарили своје грехе. Бог би своју љутњу уместо на њима искалио на јарцу. Како у библијска времена тако и данас више смо склони да сопствене грехе пребацимо на друге па звали се они јарци, вештице, мигранти, разбоји или друштвене мреже и вештачка интелигенција.

Професор на Филозофском факултету у Београду