Историју пишу победници, а уџбенике...

Јавна расправа о изменама Закона о уџбеницима је завршена. У оквиру прописаних обавезних наставних средстава овим законом предвиђен је нови, идентитетски уџбеник, који се за сада условно назива национална читанка и треба да буде у употреби од јесени 2024. године. Његов садржај обухватио би многе области живота и стваралаштва које карактеришу наш народ и чине га народом. Зато се и сматра идентитетским уџбеником. Али, он је намењен само ђацима који наставу похађају на српском језику. Зашто? Зашто се ђаци припадници националних мањина не би упознали с нашом историјом, културом, језиком, науком и другим особеностима и достигнућима? Па то је и део њиховог идентитета кад већ живе у Србији. Ако су генерације које су пошле у школу одмах после Другог светског рата ускраћене кад је реч о настави историје, припадници националних мањина не смеју да буду заштићени од сазнања о нпр. геноциду у Јасеновцу (о којем нисам знао ни до краја студија, све до забране „Голубњаче” Јована Радуловића 1982. године), макар да су у том злочину над злочинима учествовали и њихови преци. Децу нико не криви за злодела која је неко други починио, али треба да знају о њима.

Другу страну ове иновације у наставном процесу чини нејасноћа у поменутом закону која се односи на то ко треба да објави овај уџбеник. Да не бих понављао оно што је проф. др Александар Николић написао у овој рубрици 5. маја, прво треба разјаснити шта значи појам „објавити”. Кад кажемо да је неки писац објавио нову књигу, то значи да ју је најпре написао, а после му неко објавио. Значи ли то да ће нам националну читанку написати они који имају монопол у издавању уџбеника у нашој земљи – Немци и Хрвати? И да ћемо у том уџбенику читати хвалоспеве о „Бљеску” и „Олуји”? Зато сам молбу, апел и вапај проф. др Миливоја Павловића упућен председнику владе и многим министрима да се објављивање овог уџбеника повери Заводу за уџбенике доживео као шамар, не од проф. Павловића, већ од оних које он моли и убеђује да ураде нешто што је једино разумно. А чим је он осетио потребу да моли, значи да постоје могућности и за другачија решења, иако Завод испуњава све кадровске, техничке, организационе и друге услове за тако важан и узвишен чин као што је објављивање новог уџбеника.

А сад о нечему што на први поглед није повезано с претходном темом. Родитељи једне школе у Петроварадину муку су мучили да нађу просторију у којој би разговарали с професором Александром Кавчићем о укључивању у акцију набавке бесплатних уџбеника. Чим би се сазнала сврха закупа просторије, власник би отказивао уговорени термин. Шта је то згрешио професор Кавчић па му школе затварају врата (а Кристијана Голубовића дочекују малтене хлебом и сољу)? Много је згрешио: продаје уџбенике и за 1.500 динара јефтиније него други издавачи. Његови уџбеници коштају само онолико колико износе трошкови штампања. Прети да уруши монополски систем од сто и више милиона евра који влада у штампању уџбеника. Ту и јадни ђачки родитељи остају беспомоћни. У колико је школа Савет родитеља донео одлуку да се уџбеници набаве преко Фондације „Алек Кавчић”, а управа школе то одбила. Ништа чудно: знам да се и данас многи у школама богате на дистрибуцији уџбеника ђацима.

Мени није тешко да нађем (чврсту) везу између прве и друге теме у овом тексту. А вама?

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича