Селима владају страх и жалосна тишина

Мало Орашје – Преране смрти зауставе живот. Данима након страшног злочина смедеревско село Мало Орашје оковано је великом тескобом. На улици нема никога, у среду око подне само једна жена скрушено седи у свом дворишту испред уређене баштице са цвећем.

Тмуран и ветровит дан. По крпљеном сеоском асфалту прође тек понеки земљорадник на трактору. Локална продавница једино је место окупљања мештана. Испред маркета на клупама седи десетак мушкараца. На столу испред њих су флаше пива, а на њиховим лицима се види да им није ни до чега.

Кажу да су огорчени и да не знају шта их је снашло. Масовно убиство у њиховом селу оставило је дубоку трауму.

Велика несрећа погодила је Мало Орашје. Петоро младих из села изгубљено је за трен у крвавом походу двадесетогодишњака из оближње Дубоне. Најмлађа жртва имала је 15, а најстарија 21 годину. Они су страдали поред споменика, на истом месту где су Немци у Другом светском рату стрељали житеље овог и околних места.

„Пет живота је угашено, пет кућа је затворено, а ја пет дана нисам имао снаге да устанем из кревета. Људи још нису у стању да се врате нормалном животу. Тек понеки комшија је изашао трактором да ради на њиви и то је то од тренутног живота овде”, каже један мештанин Малог Орашја.

Људи испред продавнице су замолили да их не фотографишемо и да не објављујемо њихова имена. Незадовољни су и извештавањем медија о злочину. Кажу да им је мука и од новинара.

„Ми морамо да наставимо да живимо са овом несрећом. Кажу да време лечи све, али како ће време да излечи комшије које су изгубиле своју децу”, каже мештанин.

Сви житељи Малог Орашја међусобно се познају. Село има око 900 душа. Друже се, иду једни код других на славе. Један од мештана прича да је ујутру срео комшиницу која је изгубила сина. Није знао како да јој се јави, шта да јој каже. Његов комшија додаје да је оружје највеће зло, и да се он пита, разоружао би народ у потпуности. Прича да је имао тешко искуство током ратова деведесетих година прошлог века и да се свега и свачега нагледао на ратишту.

„Све то сам много тешко поднео. Када сам се вратио кући, предао сам полицији оружје које сам легално имао. Мислио сам да сам тада ставио тачку на такве ствари и да је искуство рата нешто најгоре што сам преживео. Али, ово сада ме је горе погодило”, каже он.

Од продавнице пут узбрдо води ка цркви. Испред цркве Светог апостола Вартоломеја срећемо жену која живи у Младеновцу. Дошла је у Мало Орашје да обиђе мајку.

Била је, каже, и у цркви да упали свећу страдалима и да се помоли Богу. Она је одрастала у овом селу и прича да је у ово време године некада све врвело од деце.

„На капијама су висили венци које смо правили за Ђурђевдан. Људи су били насмејани. Данас нема нигде никога”, прича она.

Док разговарамо са њом, прилази нам човек који носи кесу са папирима. Пита нас да ли смо новинари и представља се као Љубиша Ранковић. Он је отац момка који је рањен у злочину.

„Деца су се увек увече скупљала код споменика. Те вечери сам спавао. Пробудио ме је зет и рекао: ’Син ти је рањен, трчи у Смедерево или у Београд, не зна се где је у болници’”, каже.

Његов двадесетједногодишњи син тренутно се опоравља у Клиничком центру у Београду. Има тешке повреде рамена, руке, лакта... Метак му је закачио плућно крило и јетру.

Његов најбољи друг је убијен те вечери.

„Сви смо уплашени, сви смо у стрепњи. Увече у селу нема никога, само жалосна тишина. Доживео сам да ми син лежи рањен у болници, а ја се, са 45 година, плашим да одем било где”, каже Љубиша Ранковић.

Код споменика жртвама стрељаним у Другом светском рату, где је управо још пет живота изгубљено, десетак жена у црнини пали свеће и оставља цвеће. Мештани су покренули иницијативу да се и жртвама масовног убице, на том истом месту подигне спомен-обележје.

На пет километара одатле је младеновачко село Дубона. Путујући ка овом селу пролазимо кроз типичан шумадијски крајолик. Воћњаци у богатом цвату, а стабла под конац. Обрађен сваки педаљ ове родне земље.

Али, и у Дубони никога на улици. Слично по величини и броју житеља, завијено у црно као и Мало Орашје. Убица је у Дубони угасио три живота. Испред школе је убио младог полицајца, његову сестру и њиховог најбољег друга. Баш у среду селом је одјекнула вест да је ухапшен отац убице који живи у засеоку који зову Доња Дубона. У његовој кући полиција је нашла арсенал оружја.

„Џаба га сад хапсе. Откуд им толико оружје и ко је научио убицу да пуца из ’калашњикова’. Нека полиција мало и прокопа по њиховом дворишту и нађе шта је све донео из војске”, каже нам један мештанин док у дворишту поправља трактор.

Стојимо поред ограде његове куће, прилази још један житељ Дубоне. Недалеко од нас, испред мале куће је паркирано полицијско возило. Мештани кажу да полиција чува бабу убице и мајку његовог оца и да сваки дан патролирају селом.

„Деведесетих је на улици ратовала мафија против мафије. Међусобно су се убијали криминалци због дроге и то се увек догађало. И раније је било оружја, и легалног и нелегалног, па се никада нису дешавале овако страшне ствари. У нашем селу пет кућа има оружја, а ја сам последњи пут у војсци пре двадесет година држао пушку и пиштољ. Од тада ме то више није занимало”, каже нам придошлица.

Он сматра да људи који су на вишим положајима много утичу да они на нижим немају нормалан живот и да исти закон не важи за све. Пошто је рекао шта је имао – одлази. Након недељу дана прикупио је снагу и вољу да оде на њиву.