Selima vladaju strah i žalosna tišina

Malo Orašje – Prerane smrti zaustave život. Danima nakon strašnog zločina smederevsko selo Malo Orašje okovano je velikom teskobom. Na ulici nema nikoga, u sredu oko podne samo jedna žena skrušeno sedi u svom dvorištu ispred uređene baštice sa cvećem.

Tmuran i vetrovit dan. Po krpljenom seoskom asfaltu prođe tek poneki zemljoradnik na traktoru. Lokalna prodavnica jedino je mesto okupljanja meštana. Ispred marketa na klupama sedi desetak muškaraca. Na stolu ispred njih su flaše piva, a na njihovim licima se vidi da im nije ni do čega.

Kažu da su ogorčeni i da ne znaju šta ih je snašlo. Masovno ubistvo u njihovom selu ostavilo je duboku traumu.

Velika nesreća pogodila je Malo Orašje. Petoro mladih iz sela izgubljeno je za tren u krvavom pohodu dvadesetogodišnjaka iz obližnje Dubone. Najmlađa žrtva imala je 15, a najstarija 21 godinu. Oni su stradali pored spomenika, na istom mestu gde su Nemci u Drugom svetskom ratu streljali žitelje ovog i okolnih mesta.

„Pet života je ugašeno, pet kuća je zatvoreno, a ja pet dana nisam imao snage da ustanem iz kreveta. Ljudi još nisu u stanju da se vrate normalnom životu. Tek poneki komšija je izašao traktorom da radi na njivi i to je to od trenutnog života ovde”, kaže jedan meštanin Malog Orašja.

Ljudi ispred prodavnice su zamolili da ih ne fotografišemo i da ne objavljujemo njihova imena. Nezadovoljni su i izveštavanjem medija o zločinu. Kažu da im je muka i od novinara.

„Mi moramo da nastavimo da živimo sa ovom nesrećom. Kažu da vreme leči sve, ali kako će vreme da izleči komšije koje su izgubile svoju decu”, kaže meštanin.

Svi žitelji Malog Orašja međusobno se poznaju. Selo ima oko 900 duša. Druže se, idu jedni kod drugih na slave. Jedan od meštana priča da je ujutru sreo komšinicu koja je izgubila sina. Nije znao kako da joj se javi, šta da joj kaže. Njegov komšija dodaje da je oružje najveće zlo, i da se on pita, razoružao bi narod u potpunosti. Priča da je imao teško iskustvo tokom ratova devedesetih godina prošlog veka i da se svega i svačega nagledao na ratištu.

„Sve to sam mnogo teško podneo. Kada sam se vratio kući, predao sam policiji oružje koje sam legalno imao. Mislio sam da sam tada stavio tačku na takve stvari i da je iskustvo rata nešto najgore što sam preživeo. Ali, ovo sada me je gore pogodilo”, kaže on.

Od prodavnice put uzbrdo vodi ka crkvi. Ispred crkve Svetog apostola Vartolomeja srećemo ženu koja živi u Mladenovcu. Došla je u Malo Orašje da obiđe majku.

Bila je, kaže, i u crkvi da upali sveću stradalima i da se pomoli Bogu. Ona je odrastala u ovom selu i priča da je u ovo vreme godine nekada sve vrvelo od dece.

„Na kapijama su visili venci koje smo pravili za Đurđevdan. Ljudi su bili nasmejani. Danas nema nigde nikoga”, priča ona.

Dok razgovaramo sa njom, prilazi nam čovek koji nosi kesu sa papirima. Pita nas da li smo novinari i predstavlja se kao Ljubiša Ranković. On je otac momka koji je ranjen u zločinu.

„Deca su se uvek uveče skupljala kod spomenika. Te večeri sam spavao. Probudio me je zet i rekao: ’Sin ti je ranjen, trči u Smederevo ili u Beograd, ne zna se gde je u bolnici’”, kaže.

Njegov dvadesetjednogodišnji sin trenutno se oporavlja u Kliničkom centru u Beogradu. Ima teške povrede ramena, ruke, lakta... Metak mu je zakačio plućno krilo i jetru.

Njegov najbolji drug je ubijen te večeri.

„Svi smo uplašeni, svi smo u strepnji. Uveče u selu nema nikoga, samo žalosna tišina. Doživeo sam da mi sin leži ranjen u bolnici, a ja se, sa 45 godina, plašim da odem bilo gde”, kaže Ljubiša Ranković.

Kod spomenika žrtvama streljanim u Drugom svetskom ratu, gde je upravo još pet života izgubljeno, desetak žena u crnini pali sveće i ostavlja cveće. Meštani su pokrenuli inicijativu da se i žrtvama masovnog ubice, na tom istom mestu podigne spomen-obeležje.

Na pet kilometara odatle je mladenovačko selo Dubona. Putujući ka ovom selu prolazimo kroz tipičan šumadijski krajolik. Voćnjaci u bogatom cvatu, a stabla pod konac. Obrađen svaki pedalj ove rodne zemlje.

Ali, i u Duboni nikoga na ulici. Slično po veličini i broju žitelja, zavijeno u crno kao i Malo Orašje. Ubica je u Duboni ugasio tri života. Ispred škole je ubio mladog policajca, njegovu sestru i njihovog najboljeg druga. Baš u sredu selom je odjeknula vest da je uhapšen otac ubice koji živi u zaseoku koji zovu Donja Dubona. U njegovoj kući policija je našla arsenal oružja.

„Džaba ga sad hapse. Otkud im toliko oružje i ko je naučio ubicu da puca iz ’kalašnjikova’. Neka policija malo i prokopa po njihovom dvorištu i nađe šta je sve doneo iz vojske”, kaže nam jedan meštanin dok u dvorištu popravlja traktor.

Stojimo pored ograde njegove kuće, prilazi još jedan žitelj Dubone. Nedaleko od nas, ispred male kuće je parkirano policijsko vozilo. Meštani kažu da policija čuva babu ubice i majku njegovog oca i da svaki dan patroliraju selom.

„Devedesetih je na ulici ratovala mafija protiv mafije. Međusobno su se ubijali kriminalci zbog droge i to se uvek događalo. I ranije je bilo oružja, i legalnog i nelegalnog, pa se nikada nisu dešavale ovako strašne stvari. U našem selu pet kuća ima oružja, a ja sam poslednji put u vojsci pre dvadeset godina držao pušku i pištolj. Od tada me to više nije zanimalo”, kaže nam pridošlica.

On smatra da ljudi koji su na višim položajima mnogo utiču da oni na nižim nemaju normalan život i da isti zakon ne važi za sve. Pošto je rekao šta je imao – odlazi. Nakon nedelju dana prikupio je snagu i volju da ode na njivu.