Деци је најважније да се загрле

Око осамдесет одсто ђака ОШ „Владислав Рибникар” дошло је јуче у школу. Не сасвим очекиван, тако бројан одзив основаца показује да преовладава жеља деце да буду с вршњацима из одељења, учитељима и наставницима у својој школи. Тако у разговору за „Политику” дочарава Милан Пашић, помоћник министра просвете за основно образовање, који је део тима за кризне интервенције и свакодневно долази у осмолетку која је била једна од најбезбеднијих, а постала је поприште злочина.

Да се велики број ђака вратио у своје учионице и похрлио у загрљаје својих другара, навео је јуче за наш лист и др Никола Петровић, професор на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, и један од координатора тима за психолошке кризне интервенције у ОШ „Владислав Рибникар”, који је формиран након масовног убиства који се пре више од недељу дана догодио у овој образовној установи. Тринаестогодишњи ученик ове основне школе убио је прошле среде осморо ђака и радника обезбеђења.

„Схватили смо колико им је значајно да поново буду заједно и то је у овом моменту најважније. Страх, туга и бес су доминантне емоције које имају. Код родитеља преовлађују бојазан да се ова трагедија може поновити и дилема како ће деца реаговати на повратак на место где се злочин догодио”, казао је јуче Петровић. Он изражава наду да ће ученици који су пошли у школу мотивисати и друге ђаке да се врате. Напомиње да је најважније да се они што пре врате животној рутини.

„Деца ће имати различите реакције на трагедију. Неки ће бити бесни, тужни, љути, док ће други можда имати и неке парадоксалне реакције. За сада стичем утисак да је динамика односа између њих задовољавајућа. Ипак, морам да истакнем да су се у школу пре свега вратили резилијентни ученици – они за сада добро подносе све и великом броју њих уопште неће бити потребна психолошка помоћ и подршка”, навео је Петровић.

Наш саговорник оцењује да деца нижих разреда имају мање реакција на трагедију која се догодила јер су се налазила у другом крају школске зграде. Осим тога, многи од њих тог узраста, како је објаснио, нису у стању да разумеју све размере трагедије.

„Највише су погођени ђаци из одељења седмо два, у коме је страдало највише ученика. Њима ће највише и најдуже бити потребна помоћ стручњака за ментално здравље. Значајно нам је да деца која су се вратила у школу, као и њихови родитељи, желе да разговарају са психологом о својим емоцијама. То је први корак ка њиховом опоравку”, сматра овај психолог.

То потврђује и помоћник министра просвете који каже да сви који имају дилеме и страхове долазе да разговарају о томе са стручњацима.

„Родитељи су уплашени, али су заиста послушали савете да је у овом тренутку важно да деца буду заједно, да заједно тугују и пролазе кроз све. Јуче је већина родитеља само довела децу млађих разреда и предала их учитељима – дочарава Пашић.

Што се тиче планова за даље, Пашић наводи да ће се тимски направити план за наредну недељу.

„За ђаке млађих разреда предвиђено је да иду на наставу у природи, а колико сам чуо 90 одсто родитеља је за то, тако да ће се и реализовати. Није још време да се колеге врате у наставничке ципеле, није још моменат за држање часова. Деца имају још питања, занима их шта и како. У овој ситуацији свима је најпотребнија подршка. Подршку имају. Планиране су многе активности, радионице, доћи ће им и колеге из других школа да пруже подршку”, каже Пашић.

Сви питају да ли деца из одељења седмог два долазе у школу, одељења у коме је страдало петоро, а рањено шесторо ђака и наставница историје, а у које је ишао и тринаестогодишњак који је починио злочин.

„У том одељењу су деца која су преживела. И они и њихови родитељи тражили су подршку одређеног психотерапеута који им је улио поверење и који са њима ради. Они се друже, то нам је рекла и разредна, играју одбојку напољу заједно, једни су на друге упућени као најближи другари из одељења. Наставља се рад с њима”, указује Пашић.