Изнуђени промашај Дика Чејнија

У америчким стручним политичким часописима већ дуже време се провлачи теза – „прагматизам изнад принципа”. Под прагматизмом се, у овом случају, подразумева политичка целисходност, тј. схватање да оно што се данас чини привлачним треба и урадити. У основи таквог размишљања не стоји право него – сила. Оно што се дефинише изразом „migh is right”. Другим речима, „ако сам моћан, онда сам и у праву”.

Потпредседник САД Дик Чејни, свакако један од експонената наведене политике, тешко да је унапред планирао прошлонедељну блиц-посету Бакуу, Тбилисију и Кијеву. На пут је кренуо силом прилика. Тачније, услед неповољног развоја ситуације у Грузији и Украјини, па и у Европи уопште. Наравно, за интересе његове земље. То је вероватно и разлог што је резултат напора да ствари преко ноћи доведе у ред испао прилично мршав.

У Азербејџану, у којем, срећом, не морају да муче муку са проблемима у које су запале Грузија и Украјина, Чејни се посветио убеђивању тамошњег председника Иљхама Алијева да окрене леђа стратешком партнеру, Русији, и посвети се пројекту „Набуко”, којим би енергенти из Централне Азије требало ка Западу да буду транспортовани ван постојећих, руских токова. Узалуд, глатко је одбијен. Алијев је госту јасно ставио до знања да стабилно пословање са непосредним суседом значи за безбедност Азербејџана много више од сталног гледања у цеви руских тенкова са друге стране границе.

Необављена посла, Чејни се потом обрео у Грузији и Украјини којима је широкогрудо обећао скори пријем у НАТО. Опет узалуд. Прво зато што је за саговорнике имао двојицу председника који тешко да још могу да одлучују о судбинама својих земаља, а друго зато што је из Брисела, скоро моментално, стигло упозорење да ни у чему не треба пренагљивати, а посебно не у ширењу алијансе на земље које имају толико унутрашњих проблема.

Слично Европљанима размишљају представници грузијске опозиције, који сматрају да је за кавкаску републику једини излаз – добровољна оставка комплетног политичког врха земље. „Неопходно је да на чело Грузије дође руководство које неће бити ни проруско ни проамеричко, већ искључиво – прогрузијско. И то је неопходно обезбедити мирним путем, а никако неким новим превратом”, сматра лидер Лабуристичке партије Грузије Шалва Нателашвили, алудирајући, очигледно, на политику актуелног проамеричког шефа државе Михаила Сакашвилија.

Али док Грузини покушавају да се стабилизују после изгубљеног рата, у Украјини ситуација као да се све више компликује. Раздор у тамошњем парламенту довео је земљу веома близу прага иза којег неминовно стоје нови, ванредни избори. И парламентарни и председнички. Шта би они донели, и на чију страну би превагнуло расположење бирача, релативно је лако погодити. Свакако не на страну садашњег (такође проамеричког) шефа украјинске државе Виктора Јушченка. Не чуди стога што се у појединим кијевским и московским медијима појавила процена да су Чејни и Јушченко током заједничког виђења, у ствари, разматрали могућност политичког преврата, распуштање Врховне раде (парламента) и хапшење премијерке Јулије Тимошенко!

Политички неспоразуми у Украјини већ узимају данак. На неформалном састанку шефова дипломатија земаља ЕУ, одржаном прошле недеље у француском граду Авињону, детаљно је разматрана ситуацију у коју је доспела ова бивша совјетска република после раздора у владајућој коалицији. Представник домаћина скупа Бернар Кушнер није крио да би био много мирнији уколико би на следећим преговорима са Кијевом за партнера имао представнике неке стабилније владе, каквог год усмерења она била.

На све то надовезао се у понедељак и сусрет руског председника Дмитрија Медведева са тимом Европљана који су предводили француски председник Никола Саркози, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо и високи представник ЕУ за спољну политику и безбедности Хавијер Солана. Разматрана је даља судбина Грузије и њених отцепљених република. Медведев је био кратак и јасан: независност Абхазије и Јужне Осетије је, како се изразио, „нова реалност” и тако је треба и третирати. О свему осталом, посебно одржавању мира и економском развоју на Кавказу, може да се разговара.

У међувремену, са друге стране Атлантика, нервоза расте. Видело се то и по посети државног секретара Кондолизе Рајс Либији, Тунису, Алжиру и Мароку. Питање је да ли би Бела кућа тек тако слала изасланика на северафричког континента, а поготово код Моамера Гадафија, човека којег је пре свега неколико година гађала ракетама и при томе му убила малолетну кћерку, да Сирија није ових дана изразила спремност да у свом делу Средоземља удоми део руске поморске флоте. Американци су, наравно, свесни да ће, уколико желе да избегну међународне проблеме, њихових седам борбених бродова, који су тренутно забављени пружањем „хуманитарне помоћи” Грузији, морати ускоро да се повуку из Црног мора. У противном, јаче присуство руске флоте у Медитерану могло би се показати као лоша трампа. 

Оставити све то у наслеђеновој америчкој администрацији, стварно не би било поштено.