Правна битка за „Знак питања”

Мада кумовима имена најстарије (сачуване) београдске кафане то свакако није било ни на крај памети, овај угоститељски објекат је век касније од када је настао и даље под знаком питања. Наиме, судбина једног од најпопуларнијих престоничких ресторана, а зове се баш тако „Знак питања”, смештеног преко пута Саборне цркве, у Улици краља Петра број шест, још је на дневном реду Управног суда и неизвесно је када ће коначно све несугласице између бивших и садашњих власника бити решене.

Основано се сумња да мало људи зна у чијем је власништву чувени „Знак питања”. А и што би морали да знају ‒ тамо се и даље добро једе и пије, ресторан је на гласу и на туристичкој мапи угоститељских објеката које страни гости једноставно морају да посете, али је мање познато, већини чак и небитно, ко стварно управља овим бисером београдског угоститељства.

А све је почело много раније. Мислимо на те несугласице. Некадашња држава Југославија, нека њена институција, после Другог светског рата у доба експропријације и национализације приватне својине, кафану је одузела трговцу Ивану Павловићу, претворила је у друштвено власништво и дала на управљање угоститељском предузећу „Варош капија”. Али наследници тог Павловића, много година касније, затражили су оно што им припада.

Уз помоћ и по саветима адвоката Милоша Влаховића, браћа Велимир Павловић, универзитетски професор математике, Иван Павловић, дипломирани електротехничар и фармацеут Милан Павловић, поднели су захтев за реституцију, српски речено, тражили да им се врати оно што је њихово. Тачније, њихових заједничких предака. У међувремену су преминула двојица, жив је још Иван. Ту су наследници да се боре за своја права.

Али, ни држава није седела скрштених руку. Усред разматрања захтева за реституцију, децембра 2015. године Влада Србије донела је решење о преузимању власничких права на друштвеном капиталу и практично преузела контролу над „Варош капијом”, под чијом капом је био и „Знак питања”. Одлучено је да је удео државе 100 посто.

‒ У току 2018. формирани су огранци правног лица за сваку кафану која је дотад припадала „Варош капији”. Ресторан о коме говоримо назван је „Угоститељско предузеће Варош капија д.о.о. Београд ‒ Национална кућа Знак питања Београд”. Цела прича и даље је пред Управним судом, чека се крај оставинског поступка са наследницима двојице преминулих Павловића ‒ каже адвокат Влаховић.

Наравно, дуго већ главна дилема је шта ће се убудуће догађати са „Знаком питања” – да ли ће и даље бити једна од најпопуларнијих градских кафана, или ће променити намену. На ово питање, за сада, нема одговора.

Кућу у Краља Петра број шест саградио је 1823. године Наум Ичко, трговачки конзул и син Петра Ичка, једног од организатора Првог српског устанка. Касније је кнез Милош Обреновић објекат поклонио свом лекару Ећим-Томи Костићу, који је у њој направио, према неким информацијама, прву београдску кафану у коју су почеле да свраћају многе познате личности, укључујући и Вука Караџића. Ускоро је „Ећим-Томина кафана” променила име у „Код пастира”, а пред крај деветнаестог века требало је да се зове „Код Саборне цркве”. Чак је и била постављена фирма. Због противљења црквених власти, ово име није заживело, а власник је у недоумици, као привремено решење, изнад улаза исписао упитник. После Другог светског рата, у доба експропријације и национализације приватне својине, комунисти су кафану одузели трговцу Ивану Павловићу, претворили је у друштвено власништво и дали на управљање угоститељском предузећу „Варош капија”.

Проблем са жигом

Како нам је рекао адвокат Влаховић, одавно већ тиња проблем око коришћења жига, односно изгледа исцртаног знака питања, препознатљивог назива кафане. Према Влаховићевим речима, браћа Павловић су уредно регистровали тај жиг на своје име, али је предузеће „Варош капија” покушало да поништи ту регистрацију. Ипак, каже Влаховић, Завод за интелектуалну својину је прошле године одбио такав предлог. И тако, жиг и даље стоји на свом месту, додуше мало редизајниран.