Принц Калаф за четврт века уметничког рада

У тренутку када је дирекција опере Народног позоришта озваничила да је у плану премијера опере „Турандот” и да сам у подели за улогу принца Калафа, похитао сам да узмем партитуру, једва дочекавши да почнем са припремањем једне од најлепших и најзахтевнијих улога целокупног тенорског репертоара, каже Јанко Синадиновић, првак опере престоничког националног театра, који ће вечерас од 19.30 часова на својој, матичној сцени обележити две и по деценије уметничког рада, баш овом ролом у Пучинијевој опери „Турандот”.

Сјајне критике и много похвала Синадиновић је добио за низ рола тенорског фаха од најскорије – Де Гријеа у опери „Манон Леско” (пре пандемије), али и за Исмаила у „Набуку”, Персија у „Ани Болен”, Алфреда Жермона у „Травијати”, Каварадосија у „Тоски”, Дон Хозеа у „Кармен”, Пинкертона у „Мадам Батерфлај”, Радамеса у „Аиди”, „Отела” итд. Био је две сезоне и в. д. директора Опере Народног позоришта у Београду.

– Веома је тешко сумирати временски период од 25 година рада са било ког становишта. Када је уметничка каријера у питању, она неизбежно подразумева успоне и падове. Ту су сумње и разочарања, али и тријумфи и блистави тренуци од којих је можда највреднији онај, када у паузи између два даха, две фразе, осетите да и публика не дише у ишчекивању, када је стотине људи сједињено са вама. Тај тренутак је срж целокупне позоришне уметности и он се не дешава често. Али за њега вреди живети и жртвовати се и он сумира мојих четврт века проведених на сцени. У досадашњој каријери сам отпевао близу тридесет водећих улога тенорског фаха о којима су публика и стручна критика доносиле свој суд. Постоји још доста рола које бих радо интерпретирао, као што су Дик Џонсон у Пучинијевој „Девојци са запада”, Лорис у „Федори” Ђордана, Родолфо у „Лујзи Милер” Вердија, а посебно би ме инспирисало тумачење улоге Хермана у „Пиковој дами” Чајковског, чија нервна растројства и борба са унутрашњим демонима представљају велики изазов – каже наш саговорник поводом четврт века каријере.

О тренутно актуелној представи „Турандот”, у којој наступа вечерас, додаје:

– У овом последњем Пучинијевом делу, које за живота није стигао да заврши, свака фраза – од кратких реплика, преко раскошних арија, па све до експресивног дуета који је дописао Франко Алфано, преплављена је енергијом најдубљих емоција. Можда је и највећи изазов ове роле принца Калафа неопходност да се све време држи интензивна драмска напетост која ниједног тренутка не сме да спласне, јер би публика то одмах осетила и позоришна магија би се распршила. У почетној фази припрема, самостално и са клавирским сарадником, проводио сам свакодневно и по десетак сати у учењу нотног текста желећи да што пре дођем до сигурности без које је немогуће на квалитетан начин укрстити глас са партнерима, а у оперској уметности музика почиње да живи тек у тој међусобној синергији. Рад са редитељем Мариом Павлом дел Монаком ће ми остати у изузетном сећању. Упркос младим годинама, захваљујући знању и стрпљењу, он је у сагласју са свим учесницима, чак и у масовним сценама, лако изналазио једноставна а ефектна редитељска решења.

Јанко Синадиновић потврђује да су управо „такав приступ и целокупно залагање свих учесника дали резултат који намеће утисак да опера ’Турандот’ тренутно представља најрепрезентативнију представу на оперском репертоару НП”. Наводи нам и то да су у креирању за улогу Калафа, кључни моменат донели клавирски сарадници Срђан Јараковић и Вања Шћепановић, а затим у каснијој фази и диригенти Стефано Романи и Ђорђе Павловић.

– Али највећи део припрема је ипак усамљенички, од ишчитавања партитуре и историјских извора до тренутка дубоке концентрације пред наступ, када остајете сами, само са својом душом и својим гласом, истиче наш саговорник, који је у једном од прошлих разговора за „Политику” изразио наду да ћемо из свих изазова које је доносила корона изаћи као бољи људи.

Упитали смо уметника да ли је остао при том уверењу.

– У човековој природи је да лако заборавља све лоше, па смо тако заборавили и пандемију, без обзира на то што је трајала тако дуго и што је за последицу имала толики број жртава. Дубоко верујем да свако зло неминовно покреће исту количину доброг као своју противтежу и да су пандемијски, као и други негативни глобални феномени, подигли свест људи да је свет у коме живимо један и да нико није заштићен од оног што се догађа на другом крају планете. Појаве различитих видова зла у нама, око нас и оних далеко од нас су неминовност, јер зло је вечно, баш као и добро, које га увек побеђује. Доказ за то је сам живот, јер да није тако, људи одавно не би било на овом свету – каже на крају Јанко Синадиновић.