Дом уљане птице

Кад из неке од пећина на северу Јужне Америке по мрклом мраку, уз снажне крике, излети велико јато, неупућени посматрач помислиће да је реч о још једном станишту слепих мишева. Само локално становништво, орнитолози и заљубљеници у природу знају да су ови ноћни летачи заправо – птице. Познате су под именима мали ђаволи – дијаблотини, или уљане птице, али их најчешће зову гвачаро, према имену пећине у Венецуели у којој су откривене.

Живе у пећинама, проводећи дане спавајући, а тек предвече се буде и излећу у потрагу за храном. Мали ђаволи нису слепи, мада њихове очи које светле у мраку и нису од велике користи: тамо где не допиру Сунчеви зраци вид није потребан за опстанак. Уместо чулом вида, ове ноћне птице се служе ехолокацијом. Исто као и слепи мишеви, оне "виде" уз помоћ ултразвука: док лете испуштају звукове који се одбијају од околних предмета, упозоравајући их на препреке. Способне су да лебде и праве оштре заокрете док лете, тако да лако пролазе кроз пећинске ходнике и избегавају ударце у стене.

Ове велике птице дугачке су и до пола метра, док им је распон крила око метар. Кљун им је повијен, као код птица грабљивица, а крупне очи дају им застрашујући изглед. Ноге, које су постављене ближе предњем делу тела, мале су и готово бескорисне. Њихова једина улога је да омогуће птицама да се чврсто ухвате за стрме испусте пећинских стена.

Дијаблотини живе у великим колонијама у којима може бити и до 5.000 парова. Преко дана се одмарају у тишини, под пећинским сводовима, у гнездима направљеним од улепљених биљних влакана испљунутих после оброка. У сумрак, после буђења, мноштво птица упућује се ка шуми како би се нахраниле. Да би се напунила гуша, понекад је потребно прећи дуг пут: шуме су од пећина удаљене и до 150 километара. Пошто уљане птице лете брзином од двадесетак километара на час, тек пред зору успевају да се врате у своја гнезда. Хране се углавном воћем, а њихова омиљена храна су плодови уљане палме, које у лету откидају са грана.

Када изаберу свој пар, са њим остају до краја живота. Паре се дубоко у пећини. Женка у размаку од око пет дана снесе два до четири јајета, на којима лежи наизменично са мужјаком. После пет недеља испиле се слепи голуждрави птићи. Младунци одрастају споро, а гнездо напуштају тек после четири месеца. Седамдесетак дана пошто се испиле, захваљујући обиљу хране коју им мајка и отац доносе, млади дијаблотини су праве дебељуце: тешки су око 600 грама – двоструко тежи од одраслих птица. Због те особине су и добили име уљане птице, јер су их јужноамерички Индијанци ловили, убијали и топили масно ткиво са њихових ногу, од којег су добијали уље без боје и мириса, које су користили за припремање јела и као гориво за лампе. Ипак, захваљујући сујеверју Јужноамериканаца и страху који их је спречавао да залазе дубоко у пећине, ове ретке птице су преживеле до данас.