Запуштено васпитање и његове последице

Трагедије које ових дана потресају Србију не отварају пут до сазнања правих узрока. Наша трагичност је утолико дубља што су непосредни извршитељи дете и младић из материјално добростојећих породица које би, по својој друштвеној улози, требало да одгајају здраву, свесну личност. Питање кривице истражује суд, а питање одговорности је предмет управо породице и школе у нашим веома суровим друштвеним околностима.

Трагични епилози говоре да ниједна карика у васпитном ланцу није темељно функционисала у формирању ових младих личности које су уништиле и нарушиле толико туђих, а самим тим и своје животе. Над овим трагедијама се не сме ликовати, нити се не смеју запоставити, јер их много младих преко информационих мрежа подржава и диви им се. Сада сви паметујемо да је запуштена или промашена васпитна функција. Питање је зашто оваква лица, а много их је данас у разбијеним породицама и у нарушеном васпитно-образовном систему, нису благовремено препозната и превентивно збринута. При упису у школу морали су да прођу комисијски преглед. Њихова асоцијална природа није се могла потпуно сакрити у породици, школи и друштвеном окружењу, а остали су усамљеници који су неуспешно и погрешно покушавали да се наметну као лидери. Њихово интересовање за ватрено оружје у незрелом и адолесцентском периоду упућивало је и родитеље и школу и друштвено окружење на могуће трагичне последице. Из сукоба у личности изронила је трагична социјална патологија с масовним убиствима – најцрњи могући исход.

Ово је веома сложена проблематика, за чије тумачење је потребна посебно висока стручност. Нужне су промене у неколико озбиљних подухвата у просветној политици насталих од 2003. године из добрих намера, нажалост с трагичним последицама.

Инклузија ученика са посебним потребама одвија нам се у неодговарајућим условима, од њихове категоризације при упису, до сврставања по одељењима где нису добро прихваћени. Мало је школа које инклузију сасвим успешно остварују. Ово је и нехумано и опасно. Нужан је далеко савеснији и стручнији рад комисија за категоризацију и стварање услова за укључење категорисаних ученика у одговарајуће социјално окружење: смањен број ученика у одељењу, припрема одељења да ученика с посебним потребама добро прихвате и обезбеђење стручно оспособљеног кадра за рад у таквим одељењима.

Сви смо били жељни промена у дубоко нарушеном васпитању и образовању у току распада СФРЈ од 1990. године. Непримерене амбиције и брзоплетост довеле су и до прогона класичних и традиционалних вредности као архаичних. Стране земље су нам, између осталог и из политичких побуда, понудиле бројне своје моделе, укључујући и стручњаке са унапред осмишљеним семинарима и обукама које се нису могле накалемити на наше услове. Било је и разних подвала које смо касно прозрели: враћање на курикулум уместо плана и програма; фетишизација права ученика и родитеља у односу на обавезе; форсирање групног, кинестетског и прагматичког учења на штету индивидуално-апстрактног; фокусирање на стручне школе и запостављање општег образовања; наметање страног издаваштва уџбеника са сумњивим садржајима...

Ново време довело нам је у кућу и нову технологију која се све више окреће ка профиту и опсеној забави уместо култури, науци и научним сазнањима, па нам виртуелни свет скреће младе ка девијацијама и неразумевању стварног живота. То нужно захтева додатно ојачање васпитне функције. Далеко је делотворније одржање благовременог и одговарајућег координисаног васпитног деловања (породица, школа, држава и друштво) у дугорочно прихватљивом систему вредности, који је дубоко нарушен с краја прошлог века, уз знатно више контроле медија, доступности негативних интернет мрежа, ТВ програма и канала који их емитују.

Општа психолошка, педагошка, дидактичка и друга знања и вештине до сада запослених стручних кадрова по школама, показало се, не могу да одговоре све сложенијим изазовима које нам убрзано доноси научнотехнолошки развој. У предметној настави ОШ раде наставници без елементарног познавања дефектологије (психопатологије), а у стручним школама бројни професори струке без иједног испита из педагошке, психолошке, методичке и дидактичке области. Елементарна знања стичу тек за полагање испита за лиценцу ако се определе за трајан рад у просвети.

Рад наставника и малог броја стручних сарадника не може да достигне задовољавајући учинак са великим бројем ученика у одељењу. Не може се остварити индивидуалан приступ ученику, да не говоримо о индивидуализованом. Неопходно је унапређење стандарда (не само материјалних), мотивације и услова за рад, уз другачији систем финансирања просвете, а не само повећање броја психолога и школских полицајаца. Чему „штедња” чије последице ће се преточити у насиље, криминал и масакре?

Прибегавање краткорочним променама сваког закона, кад год нам какав проблем искрсне, и то само до његовог привидног решења, најчешће је пуцањ упразно.

Министар просвете је исправно поднео оставку на функцију, а то би требало да ураде и многи други функционери у Министарству просвете (до директора школа) неспособни да воде стручне секторе и су да се изборе за делотворнија улагања и у просветну делатност, поред здравствене, обавештајне и превентивне делатности свих видова полиције и судства.

Хоће ли држава, после ових трагичних догађаја, коначно схватити озбиљност изазова у просвети који се морају решавати?

Миодраг Србљак,
самостални просветни саветник у пензији