Кад је јавност жељна топлине и наде

Жељни смисла у бесмислу страшног чина тринаестогодишњег детета, на друштвеним мрежама и у медијима се непрекидно дели текст „ девојчици из „Рибникара” која зна да воли”, а чији аутор ипак није некадашња директорка чувене Пете београдске гимназије Верица Ракоњац Павловић. Она за наш лист каже да смо сви криви због ове несреће која се десила, да је породица уништена и да треба да се вратимо коренима и вери

Када се ових дана на интернет претраживачима унесе име Верице Ракоњац Павловић појави се на десетине линкова који воде само до једне приче: оне о пожртвованој девојчици која је у масакру у ОШ „Владислав Рибникар” мислила само на то како да сачува свог млађег брата од дечака чија је мржња угасила животе деветоро ђака и школског чувара. Прича је била толико топла и охрабрујућа у данима зебње и таме, које су опхрвале све људе у овој земљи, да је и „Политика” претходне недеље пренела део текста под називом „Девојчица која зна да воли”. Име испод текста, које припада угледном пензионисаном просветном раднику, некадашњој директорки чувене Пете београдске гимназије и професорки српскохрватског језика и југословенске књижевности, било је гаранција веродостојности догађаја који се описује, чиме су се очигледно повели и практично сви медији у региону преносећи неке универзалне поруке о животу и друштву у којем живимо, а које је потписала Верица Ракоњац Павловић.

Само – није их она потписала и о томе данима обавештава медије и објашњава пријатељима и познаницима који јој у директном контакту честитају на оваквом тексту који је све гануо. Професорка је само пренела својим пријатељима на „Фејсбуку” текст који је сама добила од некога – али непотписан. Неко је очигледно у даљем „шеровању” текста додао њено име. И медијима, као и јавности уопште, жељним неког смисла у бесмислу тог страшног чина тринаестогодишњег детета, било је то довољно да без проверавања преносе причу као да је њена.

„Јасно ми је да су сви желели нешто лепо да прочитају тих дана када се догодио онај ужас у школи, али – нисам ја аутор. Част и образ су ми важнији од свега. Нећу ништа нечасно, за својих 78 година нисам никоме ништа узела, ништа ми не треба, нити желим да ми се диве због текста који ја нисам писала”, каже за наш лист Верица Ракоњац Павловић, која је и магистар филолошких наука и педагошки саветник.

Веома је важан још један разлог због кога жели да се зна да није она аутор. „Колико год је свима који су прочитали тај текст добар, мени није. Јер у првом делу тај текст садржи осуду, осуђује тог дечака и његову породицу, а ја сам верник и немам права никоме да судим. Само је Бог судија и зато ми је стало да се лепо објасни да ја заиста не стојим ни у ком погледу ниједном реченицом иза тог текста”, објашњава наша саговорница.

Професорка је тренутно председница Удружења пензионисаних просветних радника Београда, које је у уторак одржало комеморативни скуп поводом трагедије у ОШ „Владислав Рибникар”, али и масакра који је дан касније почињен у селима код Младеновца, у којем су такође страдали млади.

„Све нас је обузела туга због страдале деце. А једна од девојчица из школе је унука моје колегинице и ћерка моје ученице Миљане. И због тога ме све то погађа, толико је све то страшно. И треба те људе, њихове породице, пустити да одболују своју бол, иако је то бол непребол”, каже она.

Указује и да смо сви криви због ове несреће која се десила. И зато из корена треба све да променимо. Породица је уништена и треба да се вратимо коренима. „Не знам шта се са омладином дешава. Јако је тешко данас бити и министар, председник владе, председник државе... Ја бих радикално поступила, укинула бих све ове ријалитије, деци оставила телефоне само да се јаве родитељима када треба, без игрица и сличних ствари, увела бих поново школске униформе...”, категорична је наша саговорница.

Мисли и да би требало увести у све школе веронауку као обавезан предмет. „И треба учити децу одмалена лепо изговореној речи. Можда већ у вртиће увести такмичења у рецитовању. Инсистирати, такође, на учењу страних језика”, наводи она, али указује и на недопустиво понашање родитеља према наставном особљу.

Најважније је, наглашава, из корена променити однос према просвети. Подсећа да су некада просветни радници декретом упућивани из места у место, али су у сваком месту добијали стан и огрев, што је и те каква сигурност.

„Мој покојни отац Милош Ракоњац био је професор српскохрватског језика и књижевности, оснивач и директор Бјелопољске гимназије, много пута се селио, али је увек стан и огрев добијао. Данас, због стрмоглавог пада односа државе и друштва према овом звању, све мање добрих ученика уписује факултете који образују наставни кадар. Уништен је ауторитет наставника, професора... Деградирана је вредност дипломе чињеницом да се диплома, нажалост, може купити”, истиче овај просветни радник.

Некада су, каже она, само најбољи ученици желели од срца да буду професори. Сад наставне факултете уписују само ученици који не могу да упишу ниједан од жељених факултета због слабог успеха у средњој школи. „Част изузецима! Ретки су”, додаје.

А како су се некада деца васпитавала... У ОШ „Васа Пелагић” у Крњачи српскохрватски језик јој је предавао тата, прича нам професорка. На полугодишту осмог разреда стоје две четворке: из српског и из математике. „А српски сам знала изузетно добро. Код куће сам се мами пожалила... Мислећи да спавам, мама је питала тату што се огрешио о мене: ’Неки дан си је хвалио, рекао да ти је драго што је међу најбољима, најбоља, али нећеш да кажеш, да је јавно похвалиш.’ И данас памтим татин одговор: ’Нека, моје је дете, нека зна да увек може боље и да не буде оптерећена причом да има петицу јер јој тата предаје’”, испричала нам је Верица Ракоњац Павловић и поручила: „Данашњи родитељи много греше јер презаштићују своју децу.”

Родитељи данас мисле да је довољно да деци дају новац, да им купе маркирану гардеробу, да штите децу по сваку цену и кад деца нису у праву. То није љубав, додаје.

„Љубав се не купује, она се пружа детету одмалена пољупцима, причама, бајкама, топлином породичног дома, снажним загрљајем”, порука је искусне професорке.