Унијатски аранжман цетињског владике

Почетком марта 1637. године, у Котор, центар Млетачке Арбаније (Бока, Будва и Паштровићи) стиже из Венеције нарочити мисионар папске Конгрегације за пропаганду вере (Пропаганда), рођени Трогиранин Франческо Леонарди, архиђакон са звучном титулом апостолског визитатора и језуитски питомац са докторатима из филозофије и теологије.

Његова пројектована мисија било је унијаћење (сједињавање са Римокатоличком црквом) православних Срба на данашњем црногорском приморју, Цетињу и целој цетињској митрополији, као степеници до циља – Пећке патријаршије.

Логистички, иза њега је стајао папски пуномоћник за све католичке мисионаре у приморју и турској Арбанији, каваљер Франческо Болица, которски племић.

Причу преносимо из књиге „Римска курија и јужнословенске земље од 16. до 19. века” (1950), историчара Јована Радонића, највише заснованој на изворним документима папског архива.

Леонарди је од Пропаганде добио кључну инструкцију за своје поступање: превести православне Србе у крило католичке цркве без промене „источњачког” обреда, то јест литургије, церемонија и обичаја који би остали недирнути.

Нешто касније Леонарди тражи од Пропаганде дозволу да богослужи на старословенском језику како „брза промена” не би „појачала неповерење” Срба, због чега операцију ваља спроводити „полако и неосетно”.

Такав захтев потпуно се уклапао у Пропагандин декрет из 1627, који је искључивао „сувишну ревност” у унијаћењу. Управо зато, после очајног искуства, као неупотребљиви, из посла унијаћења били су искључени инвазивни, „мрки” фрањевци („буњевци опсерванти”).

Из двапут пропалог унијаћења Паштровића (1609. и 1637. године) Леонарди је извео поуку. Подучавање и проповедање, штампање нових ћириличних богослужбених књига и едукација сваке врсте били су, за њега, пут према успеху. Леонарди је инсистирао код Пропаганде да је од „великог значаја” школовање српских младића у Италији, који би, као каснији мисионари, „истиснули калуђере из народа”.

Кад је на терену схватио да су приморски Срби „тврди у вери”, осим неколико главара и свештеника, спремних на коруптивну конверзију, ревидира план.

Уместо мукотрпне, капиларне акције, заједно с Болицом долази на идеју да тој православној пастви постави за унијатског епископа неког од домаћих калуђера или попова. Избор је пао на младог јеромонаха Јосифа из манастира Градишта. Пропаганда га најпре поставља за Леонардијевог помоћника, додељујући му плату, и пожурује његово владичанско посвећење.

Међутим, и увођење Јосифа у игру, за Леонардија је био међупотез и резервна опција. Он јавља Пропаганди да „не треба хитати” са устоличењем унијатског епископа за приморје, јер је претходно неопходна дозвола цивилних, млетачких власти без које верници „не би примили” унијатског владику, а друго, Јосиф је млад, па би сигурно наишао на отпор старијих калуђера и свештеника.

Треће, најважније, Леонарди пише како се плаши да од унијатског плана не одбије цетињског митрополита Мардарија под чијом је јурисдикцијом цело приморје. Специјалац Пропаганде одлучује се да гађа у главу. Болица посредује код Мардарија и у рано пролеће 1638. у секретаријат Пропаганде стиже вест да је Мардарије пристао на унију.

Пропаганда одушевљено одлучује да позове Мардарија у Рим где би потписао унију, а, опреза ради, ако тај план пропадне да се Јосиф постави као унијатски епископ.

Следеће две године у Рим стижу оправдања или изговори зашто Мардарије не креће на пут. Нижу се вести да су Турци постали сумњичави и да се митрополит плаши могуће провале и напада на његову резиденцију, затим извештаји о немирима па чак и побуни у Црној Гори због Мардаријевих преговора са Римом, о слабом владичином здрављу, па чак и вест да је турска власт ухапсила Мардарија...

Мардарије очито ескивира путешествије, па половином јануара 1640. тројица његових изасланика, калуђера, међу којима је и владичин синовац Висарион, крећу у Рим код папе Урбана Осмог. Они из Котора, са Леонардијем који финансира екскурзију, стижу у вечни град после 35 дана пута. Папа их је примио „милостиво”, уз њима мило обећање да нема ни говора о промени „источњачког” обреда.

После повратка, на молбу Леонардија, Конгрегација поставља Висариона за његовог помоћника са годишњом платом од 30 талира у идуће три године.

Да је несрећни Мардарије стално био под унакрсном ватром говори вест да је чак 40 подгоричких Турака, ноћу 22. августа 1640, ухапсило цетињског епископа као таоца јер Црногорци нису Турцима вратили чоју коју су опљачкали од турског каравана. Разлог је био технички: чоја је већ била подељена по буљуцима, па се перје није могло вратити у јастук.

Финални чин десио се у манастиру Подманине (или: Подострог) код Будве 28. септемба 1640, где је Мардарије, у присуству Леонардија, изразио покорност папи и писменом изјавом, коју је на латински превео Леонарди, дао „исповед вере” (сажети догмат, Симбол вере) прописану формулом Урбана Осмог за „источњаке”, потписао тај документ и на њега ударио свој печат.

Митрополит црногорско-приморски Мардарије био је притиснут тешком неимаштином и страхом да неће моћи вратити дугове цетињског манастира. Кључни разлог, изгледа, ипак је био политичко-дипломатски, условљен турско-млетачким империјалним клештима која су се стезала око Цетиња. Пола века касније, 1692. године, та пројекција доживеће страшно остварење. Те године најпре су Млечани, после четверогодишње окупације Цетиња, у повлачењу, „лагумали” (минирали) цетињски манастир, а онда га Турци, по доласку, сравнили са земљом!

Принудни излаз био му је у везивању за верски, политички и државни ауторитет какав је била Света столица, а по аналогији са арбанашким Климентима, који су као и Црногорци имали какву-такву слободу на својим брдима, уверени да их од османлијског зулума штити колико „свијетло оружје” толико и „папски благослов”.

Леонарди је, наравно, био свестан да је ово за Мардарија дипломатски маневар и уздао се у његовог синовца Висариона којем је тестаментом оставио 60 талира. Висарион је наследио стрица у интервалу између 5. августа 1646. и првог фебруара 1648.

У Рим, године 1654. стиже Висарионово писмо папи из приморја, из Маина, у којем јавља да су га Турци протерали с Цетиња, а цркве у Црној Гори порушили. Тај догађај означава крај ионако формалног унијатског аранжмана, али не и прекид перманентне унијатске акције.