За све је крив Сибир

Сведоци смо једногодишњег рата у Украјини с несагледивим последицама и неизвесним крајем. Ништа се, међутим, не би догодило и рата уопште не би било да је испоштован Мински споразум, који је по госпођи Меркел био само фарса – да Украјина добије на времену и да се добро припреми и наоружа за оно што је Ујка Сем већ замислио.

За цео свет била би довољна три услова из споразума: демилитаризација и да се војни ефективи уклоне са руских граница, употреба руског језика за само осам милиона Руса и извесна аутономија за руски народ у оквиру Украјине.

То није прихваћено, а већ је потписано. А да је урађено другачије, не би било 120.000 жртава украјинских војника, као и неколико десетина хиљада руских.

Историјски гледано, опсесија Русијом и Сибиром траје још од Бизмарковог времена, па преко Наполеона и Хитлера, све до Олбрајтове и Бжежинског.

Госпођа Олбрајт је чак, намерно или случајно, изрекла једну опсервацију – да не може једна земља са два одсто светског становништва да ужива половину светског (рудног) богатства. На то је Путин, кажу, одговорио: Ви дођите да узмете све што је ваше, а ми ћемо вас срдачно дочекати на нашим границама.

Очито је да детанта нема на видику, а неуралгичне тачке су све присутније на нашој планети. Што би наш народ рекао: „Нека нам је свима бог у помоћ.”

Мишо Стојановић,
Ужице