Јужноамерички господар трава

Највећи глодар на свету – капибара живи у шумама Централне и Јужне Америке, на територији која се простире од југа Мексика до Уругваја и севера Аргентине. Име овог рођака замораца и чинчила изведено је из језика гварани, којим су говорили староседеоци Јужне Америке, што преведено значи господар трава. Научно име капибаре, Hydrochoerus hydrochaeris, међутим, није тако поетично. Преведено са грчког, значи „водено свињче”.

Овај велики глодар прекривен густом длаком, који достиже тежину од седамдесетак килограма и дужину од метар и тридесет сантиметара, највише времена проводи у води или близу ње. Одличан је пливач, у чему му помажу и пловне кожице на ногама. Када се нађе у опасности, у касу се сјури ка најближој реци или бари и загњури се под воду. Без ваздуха може да издржи и по пет минута. У води тражи спас и од великих врућина: расхлађује се тако што легне у плићак а само му њушка, очи и уши вире изнад површине. Некада, чак, тако и спава.

Капибара је биљојед. Храни се травом, воћем, кором дрвећа и воденим растињем. Као и другим глодарима, и овом колосу зуби непрестано расту јер се троше од сталног жвакања: капибара свакодневно поједе и по три и по килограма траве. Да би лакше сварио храну, једе сопствени измет богат бактеријама које разлажу целулозу из траве. Поред тога, његов систем за варење сличан је оном који имају преживари. Капибаре су активне углавном у раним јутарњим сатима и у сумрак, док оне које живе у близини људи у потрагу за храном најчешће одлазе током ноћи.

Највећи глодари на свету не воле самоћу. Живе у групама које чини до двадесетак животиња, мада их се у време суше, када хране има мање, окупи и по стотинак. Групу предводи доминантни мужјак. Капибаре су прави „брбљивци”: када се окупе, шума одјекује од њихових звиждука, кликтања, гроктања и скичања. Ако се у близини нађе јагуар, анаконда, орао, кајман или неки други грабљивац, онај ко их први примети упозориће на опасност остале чланове групе гласом сличним лавежу.

Ови велики глодари паре се у води. Полно сазревају кад наврше две године. Сезона парења зависи од територије на којој живе: капибаре се у Бразилу паре једном годишње, а у Венецуели и Колумбији током целе године. Пет месеци после парења на свет долазе младунци – од двоје до осам у једном леглу. Млади брзо јачају: већ после недељу дана, иако их мајка још доји, почињу да пасу траву. Младунци сисају око шеснаест недеља, а доје их све женке из групе које имају млека.

Животни век јединки које живе у дивљини обично није дужи од четири године, док у заробљеништву могу да живе и троструко дуже. Ратари их убијају јер им наносе штету уништавајући поља шећерне трске, усеве и воћњаке. Занимљиво је да се капибаре гаје и на сточним фармама: њихово месо, које има укус сличан свињетини, посебно је популарно у време поста, пошто је Ватикан, још у 18. веку, капибаре прогласио рибама.