Спутани разум окива књиге

Шабац – „Кад се пале књиге, онда по правилу пуцају људске кости”, говорио је Мирослав Крлежа, описујући деструкцију цензуре писане речи. Изложбу забрањених књига под називом „Оковани разум”, у шабачкој библиотеци приредиле су Јелена Подгорац Јовановић и Кристина Алексић. Поставка је свечано отворена у Ноћи културе, у суботу увече.

Много је владара и тоталитарних режима који су посезали за забраном књига, сматрајући да се њима угрожава њихов ауторитет. Све до 1966. године постојао је „Index Librarum Prohibitorum” Римокатоличке црве у Шпанији, листа јеретичких публикација и „неморалних издања” које је било забрањено читати. На овом списку нашли су се Иго, Сартр, Волтер, Паскал, чак и Дефоов „Робинсон Крусо”, цензурисан 1720. године .

–  „Алиса у земљи чуда”, „Доживљаји Тома Сојера”, „Бајке” браће Грим, сви ови романи бивали су забрањивани. На листи непожељних био је чак и „Дневник Ане Франк” – предочава Кристина Алексић, ауторка изложбе. – У време њиховог објављивања, сматрало се да ове књиге критикују државу, власт и вређају морал грађана.

Од старог Рима до новог светског претка књиге су увек некоме биле непријатељ. Уметност и наука, с једне, и политика и власт, с друге стране, у историји света ретко када су успевале да нађу заједнички језик – напомиње ауторка Јелена Подгорац Јовановић, директорка Библиотеке шабачке.

– Још у далекој прошлости „друштвени душебрижници”, дакле, они који „брину о моралу”, гребали су по површинама глинених плочица, јер су им сметали одређени написи – истиче госпођа Подгорац Јовановић. – Књиге су забрањиване од када је почело њихово штампање. Овом изложбом тек смо загребали по рубовима ове увек актуелне теме.

Занимљиво је да су поједине књиге светске и домаће књижевности преживеле нацистичку окупацију Југославије, али не и послератни комунистички режим. Дела Стојана Новаковића, Гетеа, Шекспира и Настасијевића, забрањивана су као мрачна, подла и издајничка. Бранко Ћопић је шокирао Јосипа Броза својом „Јеретичком причом”, али је маршал одлучио да „писац” ипак не буде лишен слободе. Како би предупредио евентуално хапшење, Ћопић је на улазним вратима стана у којем је живео налепио Брозову одлуку.

Дугачак је списак књига забрањених у времену комунизма. Међу њима су: „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића, „Испљувак пун крви” Живојина Павловића, дела владике Николаја Велимировића, „Писмо-глава” Слободана Селенића... Због нарушавања „националне равнотеже”, у појединим деловима некадашње заједничке државе, са полица књижара и библиотека нестала су дела вољених српских писаца: Змајеве песме „Нема Срба”, „Одабрани стихови” Црњанског, „Приповетке” Радоја Домановића, дела Антонија Исаковића и Добрице Ћосића...

Забрањиване су књиге, а забрањиване су и новине. Поред осталих и наш лист „Политика”, 1974. године, због погрешног приказивања граница земље на ауто-карти.

Идеологију која је забрањивала реч препознавали су људи од књиге. И зато, књиге које је забрањивала тоталитарна идеологија, управо због тога, још више су код мислеће публике добијале на значају. Јер ако је нешто од такве идеологије забрањено, то је био јасан показатељ да је реч о делу које разбија окове разума, и стаје у службу – слободе.