Марковић: Хашка правда није за уџбенике

Од нашег дописника

Подгорица – Министарство просвете, Завод за уџбенике и Завод за школство немају информацију о новим европским уџбеницима за историју, речено је за „Политику” у Министарству просвете и образовања. Неки медији региона јавили су да је „представљен Приручника за наставнике хисторије у Хагу, у чијој изради су учествовали наставници шест земаља западног Балкана”.

Црногорско министарство просвете и образовања саопштава да се у овдашњим „образовним установама изучава историја из уџбеника који се пишу и штампају у Црној Гори”.

 „У сарадњи са Саветом Европе, Еуроклиом ( Удружење европских историчара) и ЦДРСЕЕ из Солуна  (Центар за демократију и помирење у Југоисточној Европи), направљени су пројекти (приручници) који протежирају националне програме из историје и области које су контроверзне са политичког, националног и културолошког аспекта”, став је овог министарства.

За „Политику” је у Министарству образовања речено „да би на неки начин наставнике приближили у Југоисточној Европи  направљени су тимови из свих држава и све те теме (контроверзне) обрађиване су на потпуно методолошки другачији начин од оног који је био присутан у Југоисточној Европи и на тај начин је учињена услуга наставницима да кроз различите поставке, разговарају на те теме”.

„Ти приручници афирмишу културолошки дијалог, стимулишу критичко промишљање, истраживачки ради и на тај начин демистификују ’крупне’ теме 20. века”, кажу за „Политику” у Министарству просвете и образовања Црне Горе.

Не мали број интелектуалаца у Црној Гори нове „уџбенике из Хага” разуме тако да „нови уџбеник полако улази у образовни систем”.

Ректор Универзитета „Медитар” и бивши министар правде СРЈ, проф. др Саво Д. Марковић за „Политику” најпре оцењује да „Хашки трибунал није испунио задатке због којих је основан, ако је уопште намера оснивача од самог почетка била поштена, да се оствари правда и изврши помирење у тзв. региону”.

 Каже да je „хашка правда антипод правди, јер је неправична и селективна до границе непристојности”.

 „Ову тврдњу наслањам на егзактне показатеље, па у том смислу треба упоредити број осуђујућих пресуда изречених Србима и висину санкција изречених у тим пресудама, са пресудама других учесника (Хрвата, муслимана и др.) и видети да је кривица Срба готово стоструко већа него свих осталих, иако је вођен грађански рат, у којем су сви мање-више подједнако криви”, став је проф. др Марковића. „У том смислу истина утврђена у тим пресудама не може бити основа за правну фикцију: пресуђена ствар узима се за истину”, истиче он и додаје:

 „И најмања сумња у праведност и истинитост пресуда утемељених на селективној правди и пристрасности речита је опомена да таква ’правда’ и ’истина’ не могу послужити као објективан историјски извор, а још мање им је место у уџбеницима историје у школама западног Балкана, нажалост и инспиратора писања такве – примењене историје и самих њених писаца. Било би лековито и за спонзоре и писце оваквих историја да не забораве оној Тацитов кредо, да историју треба писати – без мржње и пристрасности”, поручује проф др Марковић.