Књижара „Данило Киш” остаје храм књиге

Суботица – Књижара „Данило Киш” у центру Суботице поново је отворена за поштоваоце књиге. Издавачка кућа „Службени гласник” реаговала је на вест да се након седам деценија рада затвара ова препознатљива адреса за љубитеље књиге те је преузела управљање књижаром која ће и задржати име славног писца рођеног у Суботици.

– „Службени гласник” има 30 испостава широм републике, од чега је половина у Београду и та диспропорција је јако лоша. Нисмо присутни у Бачкој, осим у Новом Саду, а у читавој Србији постоје „црне рупе”, места где немамо књижаре. Ми морамо да будемо свугде и то је мисија „Службеног гласника” као највећег националног издавача. Квалитет и историјат овог простора може да се мери са нашом књижаром „Геца Кон” у Кнез Михаиловој улици у Београду – нагласио је Младен Шарчевић, директор „Службеног гласника”. Он је истакао да је ова кућа издавач не само правно-информационог система, већ да је препознатљива „Гласникова” делатност у области културе и вредних књига за кућну библиотеку.

– Покренули смо неколико нових пројеката у области образовања генерално, али пре свега универзитетског и научног. Имамо договоре са Европском комисијом и Министарством за евроинтеграције да одабране радове младих научника и докторанада преводимо, штампамо и дистрибуирамо преко наших радњи. Књижара „Данило Киш” тако ће бити и нека врста „хаба” за просветне раднике – додао је Шарчевић.

Отварање књижаре у Суботици била је прилика и за представљање једног од капиталних издања „Службеног гласника” – књиге „Венац од трња за Данила Киша” аутора Миливоја Павловића. Књига је иначе недавно преведена и на мађарски језик. Он је подсетио да је Киш рођен у Суботици, умро је у Паризу, сахрањен у Београду, а на надгробној плочи уклесано је само његово име и године рођења и смрти.

– Ако икоме, њему су на надгробној плочи могле бити исписане речи које су уклесане на гробу једног истакнутог Римљанина: „Прах му је овде, а слава посвуда”. Зато што Киш ниједан дан од тада није био мртав, нити ће бити заборављен док траје књижевност, и док се читају књиге које је он написао, а оне су за сад присутне на 46 језика. Киш представља репрезентативну деоницу наше културе. Његов стег видљив је са најразличитијих тачака осматрања – рекао је Павловић, додајући да данас о њему постоји четири пута више студија и дисертација него што је књига које је Киш написао.

У делу „Венац од трња за Данила Киша” аутор каже да је настојао да донесе пресек разуђеног Кишовог дела и да етапе његовог живота споји са концепцијом његових романа, приповедака, драма, есеја и стихова.

– Презентовао сам многа мање позната или сасвим непозната документа из Кишовог живота и сачинио синтезу његовог књижевног портрета, пресек дела која се одликује високим степеном естетске реализације уметничких идеја. Најпре ће се уочити да је Кишово дело широког жанровског, стилског и семантичког распона, а потом да је Кишов књижевни опус плаћен најскупљим личним искуством. Довољно је да споменем да је Киш два пута у младости био избеглица: једном у очевом, други пут у мајчином завичају. Отуда и овај венац од трња у наслову, позајмљен из Кишовог превода једне песме Марине Цветајеве – рекао је Миливоје Павловић.

 Киш је, каже аутор, био и прави полиглота, преводио је са мађарског, француског, руског, немачког и енглеског, а његова лична библиотека са делима која је читао у оригиналу и правио белешке на маргинама, сведочи да је знао десетак језика. Ипак, како је сам Киш говорио, српски језик је био његова права отаџбина.

– Његово дело представља свакодневни празник српске културе, али и културе свих других народа који га читају као великана светске књижевности – закључио је Павловић своје излагање о Данилу Кишу у књижари која ће наставити да носи његово име.