АКРОБАТСКА ТАЧКА

Европска будућност Србије покретана руским гасом изгласана је ове недеље у Скупштини Србије и сад имамо јасне одлуке и папире, али јасне будућности око тога још нема.

Не бих ја ником да кварим срећу, али мало више хладне трезвености око ових врућих послова не би било на одмет, да се после акламациони оптимизам не би појавио у бруталном виду – демонстративном незадовољству оног дела народа који још верује да ће добити хиљаду евра, у акцијама, од распродаје јавних предузећа.

Трновит је пут до оба циља, а свако мало неко од оних од којих очекујемо пуно, постара се да нас о томе обавести.

Не мислим, при томе, само на отворено позивање Ричарда Холбрука европским канцеларијама да нас не прихвате у Европи докле год се не одрекнемо аспирација око Косова. Али, не бих ни тај глас потценио. То је још један ударац испод појаса човека који је, на први поглед, кренуо на сентиментално путовање по дестинацијама сопствене дипломатске славе, али глас из Приштине није усамљен глас некадашњег овлашћеног преговарача, већ унисони глас америчке бирократије која, како видимо, притиска ове наше да се одрекну Косова, а притиска још и Македонце и Црногорце да признају Косово.

Додајмо томе још и притиске да одустанемо од захтева да Међународни суд изрекне мишљење о правној заснованости отцепљења и признавања Косова, традиционално тврде Холанђане који нас неће у Европи ако Ратко Младић и даље буде с нама, те додајмо томе читав низ глобалних поремећаја на светској сцени, па ћемо се лако уверити да је јако тешко ускочити у воз који је једном пропуштен, који се захуктао и тешко га је зауставити да се ми утоваримо у њега, са свим багажом који вучемо са собом.

С друге стране, запљуснуо нас је тренд „енергетске супремације”. Мимо дипломатске пристојности и некаквог реда, руски амбасадор у Београду тражио је пре десетак дана од српске владе да мења дневни ред тек окончаног ванредног заседања српског парламента, па да се потписивање гасно-нафтног пакета нађе на дневном реду као прва тачка. Симболички, јер другог смисла тај захтев и није имао, тражило се од владе да овим пристанком покаже ко им је дражи – браћа Руси или европска браћа не уважавајући напор српске политичке елите да, попут акробата у том светском циркусу, балансирају између две поприлично размакнуте жице, да се раскрече и направе шпагу која ослонац има тек на врховима прстију.

Онда се јуче јавио и извесни Јуриј Булигин из председништва Трговинско-индустријске коморе Руске Федерације и рекао да је баш лепо што смо оно око гаса и нафте изгласали у парламенту, али да није баш убеђен да ће пројекат „јужни ток” бити и реализован, односно да је „Гаспром” резервисан око судбине пројекта. И додао је овај представник руских трговаца да „обим и темпо руских инвестиција и пројеката почиње значајно да зависи од политичког руководства у Србији”.

Сасвим је могућно да је „одапео стрелу” ка Млађану Динкићу који би хтео да преговара око цене НИС-а и карактера гасовода кроз Србију, али има то његово обраћање некакав патерналистички тон, тим пре што је у ову причу убацио и ону о „Лукојлу” и реконструкцији Ђердапа, готово свим значајним руским аквизицијама у Србији, око којих, изгледа, није пожељно изражавати вољу.

У суштини, Србија се налази на тешкој ветрометини и са свих страна прима ударце у мекан део трбуха. Оваква ситуација тражи посебну чврстину људског материјала.

Нико није одговорио на тврдње Владана Батића, изречене у Скупштини Србије, да је неко из владе о трошку фудбалског клуба „Зенит”, чији је власник „Гаспром”, путовао у Монако на финале европског Суперкупа.

Узгред, „Зенит” је победио британски „Манчестер”.

главни уредник недељника„Време”