AKROBATSKA TAČKA

Evropska budućnost Srbije pokretana ruskim gasom izglasana je ove nedelje u Skupštini Srbije i sad imamo jasne odluke i papire, ali jasne budućnosti oko toga još nema.

Ne bih ja nikom da kvarim sreću, ali malo više hladne trezvenosti oko ovih vrućih poslova ne bi bilo na odmet, da se posle aklamacioni optimizam ne bi pojavio u brutalnom vidu – demonstrativnom nezadovoljstvu onog dela naroda koji još veruje da će dobiti hiljadu evra, u akcijama, od rasprodaje javnih preduzeća.

Trnovit je put do oba cilja, a svako malo neko od onih od kojih očekujemo puno, postara se da nas o tome obavesti.

Ne mislim, pri tome, samo na otvoreno pozivanje Ričarda Holbruka evropskim kancelarijama da nas ne prihvate u Evropi dokle god se ne odreknemo aspiracija oko Kosova. Ali, ne bih ni taj glas potcenio. To je još jedan udarac ispod pojasa čoveka koji je, na prvi pogled, krenuo na sentimentalno putovanje po destinacijama sopstvene diplomatske slave, ali glas iz Prištine nije usamljen glas nekadašnjeg ovlašćenog pregovarača, već unisoni glas američke birokratije koja, kako vidimo, pritiska ove naše da se odreknu Kosova, a pritiska još i Makedonce i Crnogorce da priznaju Kosovo.

Dodajmo tome još i pritiske da odustanemo od zahteva da Međunarodni sud izrekne mišljenje o pravnoj zasnovanosti otcepljenja i priznavanja Kosova, tradicionalno tvrde Holanđane koji nas neće u Evropi ako Ratko Mladić i dalje bude s nama, te dodajmo tome čitav niz globalnih poremećaja na svetskoj sceni, pa ćemo se lako uveriti da je jako teško uskočiti u voz koji je jednom propušten, koji se zahuktao i teško ga je zaustaviti da se mi utovarimo u njega, sa svim bagažom koji vučemo sa sobom.

S druge strane, zapljusnuo nas je trend „energetske supremacije”. Mimo diplomatske pristojnosti i nekakvog reda, ruski ambasador u Beogradu tražio je pre desetak dana od srpske vlade da menja dnevni red tek okončanog vanrednog zasedanja srpskog parlamenta, pa da se potpisivanje gasno-naftnog paketa nađe na dnevnom redu kao prva tačka. Simbolički, jer drugog smisla taj zahtev i nije imao, tražilo se od vlade da ovim pristankom pokaže ko im je draži – braća Rusi ili evropska braća ne uvažavajući napor srpske političke elite da, poput akrobata u tom svetskom cirkusu, balansiraju između dve poprilično razmaknute žice, da se raskreče i naprave špagu koja oslonac ima tek na vrhovima prstiju.

Onda se juče javio i izvesni Jurij Buligin iz predsedništva Trgovinsko-industrijske komore Ruske Federacije i rekao da je baš lepo što smo ono oko gasa i nafte izglasali u parlamentu, ali da nije baš ubeđen da će projekat „južni tok” biti i realizovan, odnosno da je „Gasprom” rezervisan oko sudbine projekta. I dodao je ovaj predstavnik ruskih trgovaca da „obim i tempo ruskih investicija i projekata počinje značajno da zavisi od političkog rukovodstva u Srbiji”.

Sasvim je mogućno da je „odapeo strelu” ka Mlađanu Dinkiću koji bi hteo da pregovara oko cene NIS-a i karaktera gasovoda kroz Srbiju, ali ima to njegovo obraćanje nekakav paternalistički ton, tim pre što je u ovu priču ubacio i onu o „Lukojlu” i rekonstrukciji Đerdapa, gotovo svim značajnim ruskim akvizicijama u Srbiji, oko kojih, izgleda, nije poželjno izražavati volju.

U suštini, Srbija se nalazi na teškoj vetrometini i sa svih strana prima udarce u mekan deo trbuha. Ovakva situacija traži posebnu čvrstinu ljudskog materijala.

Niko nije odgovorio na tvrdnje Vladana Batića, izrečene u Skupštini Srbije, da je neko iz vlade o trošku fudbalskog kluba „Zenit”, čiji je vlasnik „Gasprom”, putovao u Monako na finale evropskog Superkupa.

Uzgred, „Zenit” je pobedio britanski „Mančester”.

glavni urednik nedeljnika„Vreme”