Краљица рокенрола

Свет је у среду, 24. маја, остао без још једне истинске рокенрол иконе. Напустила га је Тина Тарнер, звезда чији су глас и плес пленили деценијама, подизали на ноге милионе поклоника музике нашег времена и овоземаљских простора. Прозивана краљицом рокенрола, била је чувена по својим раскалашним и енергичним сценским наступима и храпавом, моћном вокалу. Неки су је описивали и као – „природну силу”.

Рођена 1939. као Ана Ме Булок, почела је да се пење степеницама славе давних шездесетих година прошлог века, када је са бившим супругом Ајком Тарнером и хитовима попут „Поносна Мери” („Proud Mary”), одом једноставном постојању која подстиче и друге да се повуку и цене ствари ван свог посла и рачуне које морају да плате, или „Попут реке дубоко, попут планине високо” („River Deep – Mountain High”), изразу несебичне љубави жене према мушкарцу, доспела до самих врхова музичких топ листа. Једном приликом отворила је душу: „Зашто сам толико заљубљена? Претпостављам да када ти у сопственој кући недостаје искрена љубав, а онда изненада пронађеш некога блиског, ствари саме почину да навиру.”

На свом дугом путу сусретала се са најбољима, учећи од њих и усађујући им истовремено свој неизбрисиви печат. На бини су, неретко, умели да јој се придруже: Мик Џегер, Дејвид Боуви, Род Стјуарт, Ерик Клептон, Бијонсе, Шер, Стиви Вондер, Пол Мекартни... Глорија Гејнор је Тину описала као истинску легенду која је многим женама утрла пут у рок музици.

Оно што је Тину Тарнер издвајало из мноштва свакако је – представа. Њени концерти, укључујући и оне у Београду, били су све само не – уштогљени. Био је то ватромет звукова, светлости, покрета, изузетних солистичких деоница и пре свега фантастичних вокала. Чак и у оним (ретким) ситуацијама када није била на врхунцу своје извођачке енергије, оно што је публика могла да доживи било је спектакл. Увек окружена врхунским музичарима могла је слободно да се преда својој улози забављачице и некога ко одашиље искрену поруку.

Још у тинејџерским годинама, Тина се вешто уклопила у ритам и блуз сцену Сент Луиса педесетих година, проводећи већи део свог времена у клубу „Менхетн” где је и упознала свог будућег супруга, једног од пионира рокенрола Ајка Тарнера, који је овде често наступао са „Краљевима ритма”. Врло брзо је постала заштитни знак групе и снимила прве композиције. „Краљеви” су ускоро преименовани у: „Ајк и Тина Тарнер” и кренули су путем светске славе.

„Потребан ми је тај налет живота на сцени”, говорила је. „За мене то је истинска забава. Рок музика вас инспирише да се ослободите свих фрустрација и помаже вам да наставите даље кроз живот. Духовне песме то раде на другом нивоу...”

По разлазу са Ајком, Тина креће својим путем у неизвесност. Снима, путује светом, држи концерте и, полако али упорно, пење се степеницама славе. А онда (1984) на ред долази пети студијски албум назван „Приватна плесачица” („Private dancer”), чија насловна песма одсликава живот жене приморане да за новац игра ноћу пред публиком, па и појединцем, са свим последицама које такав чин доноси. Био је то комерцијални успех глобалних размера и до данас њен најпродаванији албум на америчком тржишту. Године 2020. Конгресна библиотека га је сврстала међу дела која се чувају  у Националном регистру записа као „културолошки, историјски и естетски значајан”.

Критичар Роберт Кристгау из угледног листа „Вилиџ војс” („The Village Voice”), написао је тада да је Тина Тарнер била у стању да својом искреношћу пренесе „незадовољство савременог професионалног писања песама”, као и да задржи контролу над албумом са четири различита продукцијска тима како би „одржала неопходну ауторску ноту”. Такође, неспорна је њена способност да слушаоцу пружи енергију и сирову емоцију умешно произведеним професионалним поп/рок песмама, и тако створи нови „оријентир” у еволуцији поп-соул музике. До сада је освојила чак 12 „Греми” награда за изузетно достигнуће у музичкој индустрији.

У аутобиографији названој „Ја, Тина. Моја животна прича”, написала је: „У сваком тренутку, увек имамо избор, чак и ако се чини да га немамо. Понекад тај избор може бити једноставно размишљање, позитивније. Не брините ако мислите да сте једини који се суочава са изазовима. Ако се чини да људи око вас немају проблема, то само значи да их не познајете довољно добро да бисте те проблеме сагледали, или су они добро скривени. Проблеми су неизбежни за свако живо биће. Као што је Ничирен (јапански будистички филозоф и проповедник) рекао: „Нико не може да избегне проблеме, чак ни мудраци. Живети у радости није покушај да се избегне оно што је неизбежно. Радост долази од призивања снажне животне снаге за превазилажење проблема, од најмање иритације до највеће катастрофе.”

Тина Тарнер је први пут у Југославији гостовала 2. новембра 1974, у оквиру турнеје са тадашњим мужем Ајком. Концерту у београдској хали „Пионир” присуствовало је 6.295 људи, забележили су хроничари. Други пут је у нашем граду гостовала 1978. године, у једном од најгорих периода свог живота, после развода од Ајка, који ју је малтретирао, а трећи концерт у Београду, на стадиону у Земуну, одржала је 1990, на врхунцу каријере, као велика звезда.

Током каријере продала је више од 100 милиона плоча, добила звезду на Стази славних у Холивуду и заувек ушла у анале рокенрола.