Хрватима слађи српски шећер

Сваке године у Србији се репризира неравноправна борба фармера и прехрамбене индустрије око цене аграрних производа. А у том надметању с посебном пажњом прати се на чију ће страну држава да намигне.

Поучени и охрабрени прошлогодишњим искуством, када је држава забранила извоз житарица ради очувања домаћих цена и снабдевености, челни људи индустрије шећера су првих септембарских дана затражили од државе да забрани извоз шећерне репе. Разлог је то што су хрватске шећеране намериле да сировину купе у Србији и да је плате више него што су ратарима понудили овдашњи прерађивачи репе. Хрвати, наиме, војвођанским паорима нуде 400 евра по тони слатког корена, а домаће шећеране око 270 евра по тони. По курсу од нешто више од 76 динара за евро, ратари у сценарију забране извоза добијају мање него прошле године. Фармери ни лањском ценом од 2,2 динара по килограму репе нису били задовољни што су јасно показали незаинтересованошћу за овогодишњу сетву. Слатког корена јена њивама мање за око 30.000 хектара или чак за око 40 одсто мање него лане.

Тазе министар пољопривреде Саша Драгин није испунио жељу шећеранама. Јасно је саопштио да Министарство пољопривреде нема намеру да забрани извоз шећерне репе, али ни било којих пољопривредних производа чиме би се само додатно стимулисао овај сектор прерађивачке индустрије.

– Индустрија шећера је у актуелној државној политици веома заштићена, био је изричит Саша Драгин после састанка са представницима шећерана. – Царинска заштита за индустрију шећера је екстремно висока, чак 98 одсто за шећер, док је просек у пољопривреди 21 одсто. Захтеви шећерана, представљени као борба за национални интерес, нису ништа друго већ борба за набавку сировина по што нижим ценама, а на директну штету пољопривредника. Услед тога, Министарство ће бити принуђено да преиспита своју политику према овом сектору прерађивачке индустрије у намери да заштити, пре свега, приход пољопривредника као своје циљне групе и носиоце развоја пољопривреде, пише на сајту ресорног министарства.

Министар Драгин опоменуо је и уљаре које ове јесени нису вољне да поштују уговорену откупну цену сунцокрета од 300 до 350 евра по тони.

– Прошле године уљаре су сунцокрет у жетви плаћале 350 евра по тони у жетви, а касније је цена у окружењу била 550 евра по тони. Фабрике уља су у извозу имале екстрапрофит, а нису понудиле да га поделе са произвођачима и било би коректно да сада испоштују уговоре које су саме понудиле. С обзиром на то да је држава помагала уљарима кроз царинске заштите и извозне стимулације, уљари ризикују да изгубе тај статус ако не поштују произвођаче сунцокрета – рекао је Драгин након једног састанка са уљарима поставивши им питање да ли су им произвођачи сунцокрета потребни и наредних година и да ли желе да држава правно заштити произвођаче па да имају колективну тужбу за непоштовање уговора и накнаду штете.

Оваквим ставовима Саша Драгин побрао је симпатије земљорадника, који нису навикли да у сукобу интереса са прерађивачима држава буде на њиховој страни, па се отуда већ питају колико дуго ће он остати министар. У досадашњим сличним расправама држава је неретко, под паролом потребе за нижим ценама хране, подржавала прерађиваче тако да земљорадници кажу да је за државу важнији Покрет потрошача, али да много не мари за Покрет за заштиту произвођача.

Колико је државна политика отварања и затварања границе нанела штете пољопривреди види се, кажу стручњаци, и из искуства лањске забране извоза житарица.

– Због забране извоза и касног њеног укидања остало нам је непродато 300.000 тона пшенице и најмање 700.000 тона кукуруза. На томе се могло лепо зарадити, а сада се не би сударила два рода и пуни чардаци који обарају ионако ниску цену – објашњава Ђорђе Бугарин, некадашњи председник Задружног савеза Војводине, а сада секретар за аграр у Привредној комори Војводине.

(/slika2)Последице затворених граница су и то што смо имали најскупљу пшеницу у Европи, последично скупу сточну храну, покољ стоке, а сада рекордне цене меса. По речима нашег саговорника, списку државних грехова ваља придодати и понашање Дирекције за робне резерве која готово никада не интервенише на тржишту да би заштитила земљораднике. Бугарин подсећа да је Дирекција у пролеће ове године за попуну својих залиха платила пшеницу по рекордних 23,5 динара по килограму. На примедбу да су се они правдали да је систем такав да не могу да је купе на новосадској Продуктној берзи, на пример, већ на основу достављених најповољнијих понуда, Бугарин узвраћа опаском да треба да мењају систем, а не да се понашају као тајновита организација која је плен политичких партија. „Оне би требало да се трансформишу у Агенцију за тржишне интервенције, као и да обезбеде стратешке резерве”.

И производња млека платила је цех недоследне државне политике. Прошле јесени млекаре су повећале откупне цене на преко 30 динара и произвођачи су, с државном премијом, добијали и до 35 динара по литру. Кондиторима је, међутим, било у интересу да купе увозно млеко у праху које је јевтиније због веће аграрне помоћи богатијих држава. Лоби је постигао своје, рампа на увоз је спуштена на неколико месеци, увезене су хиљаде тона прерађеног млека, а млекаре су, због слабијег пласмана и веће понуде, снизиле откупну цену млека на 25 динара у просеку.Толико о заштити сточарства.

Још један у низу примера колико држави земљорадници нису на срцу стигао је претходних дана из Србобрана. Представници Министарства пољопривреде су у атару овог места, у присуству инспекције, омогућили пољопривредницима да почну коришћење закупљеног државног земљишта од 431 хектара, пренео је „Агропрес”.

Овај закуп паори из Бечеја засновали су још пре две године, али је ПИК „Бечеј”, вишегодишњи корисник ове, иначе државне земље, на различите начине, па и судом, оспоравао улазак закупаца у њиве.

Опште је мишљење да су овакви негативни примери код нас бројни зато што немамо стратегију развоја аграра. Тачније, увек постоји нека, међутим, проблем је то што сваки нови министар пољопривреде доноси своју, а они су се, истини за вољу, последњих година због честих избора исто тако и мењали. Када не знаш куда идеш сви путеви су ти добри, закључио је соломонски Бугарин додајући да ми имамо сто почетака, а ниједан завршетак.

–Ратификовали смо СПП и нема дилеме да наши путеви воде у ЕУ. Зато нам треба јасна политика како би наш фармер могао спремно да сачека и да издржи трку с европским конкурентима. Досадашња аграрна политика му у томе није помагала, каже Ђорђе Бугарин.