Новосадска катедрала чека нови сат

Нови Сад – Време у Новом Саду мери се и по сату на „катедрали” у центру града, која је овде једна од највиших грађевина, али се њен сатни механизам истрошио, па сада на торњу на све четири стране казаљке показују различито. То збуњује Новосађане који већ из даљине по доласку у старо градско језгро имају навику да погледају колико је сати на тој цркви која носи Име Маријино, а катедралом се назива због своје величине, лепоте и значаја за вернике.

„Сатни механизам се истрошио, мало-мало па он стане. Али прави се нови механизам. Овај стари се више не може поправљати, мајстор нам каже да нема даље смисла то радити. Досад је сат ручно намештан, али нови ће бити атомски”, каже за „Политику” велечасни Акош Хорват, римокатолички свештеник у овој цркви.

Мајстор је пренео да казаљка „пада” када пређе 12 часова. Почео је са израдом новог механизма, уместо садашњег који је из педесетих година прошлог века, а завршетак посла се очекује, како је велечасни Хорват навео, за око месец, месец и по. У међувремену, за другу цркву, која се налази у новосадском насељу Телеп, такође се ради на инсталацији оваквог сата који ће показивати прецизно време.

Ове године навршава се 130 лета од почетка градње Цркве Имена Маријиног, са торњем од 72 метра, широке 25, а дуге 52. Има четири олтара. Градња је од 1893. трајала две године, по плану Георга Молнара који је дао изглед и Градској кући. На том месту, пре је постојала мања црква која је због дизања нове срушена (1742). Када је град бомбардован са тврђаве (1849), горела је и остала без торња. После је делом обновљена, али је ипак одлучено да се уместо ње дигне нова.

Недуго после изградње данашње цркве, како подсећа велечасни, изгорео је њен кров, а то се десило 1904. године. Ватрогасне чете су се удружиле у гашeњу, али високи објекат је прогутао пламен. Кров је поправљен и обложен, како наводи саговорник, емајлираним црепом који је стигао из Печуја, фабрике керамике „Жолнаји”.

Кров, данас висок 22 метра, издржао је недавни пролом облака у Новом Саду који је од његових улица направио бујице и каде пуне воде, а од подрумских просторија, гаража и кућних дворишта базене.

„Црква још не прокишњава, неке црепове смо у међувремену мењали, али после 120 година од како је после пожара постављен, потребно је да се мења цео кров. Нисмо још планирали колико би нам новца требало за такав велики посао, али помоћ од града би нам добро дошла”, навео је велечасни.