Не сме да нам буде свеједно којим ћемо писмом писати

Бајина Башта – Игром и песмом младих у славу ћирилице усред главне улице у Бајиној Башти почела је пета „Ћирилична баштина”, вишедневна манифестација посвећена неговању националног писма и српског језика. Затим је у галерији Установе „Култура” отворена изложба експерименталне калиграфије „Ко још мари за Ћ”, после чега је предавање о ћирилици и њеном коришћењу овде одржао проф. др Часлав Копривица.

Окупљенима су се, након приказаног умећа КУД-а „Јелек” те музичара Ене Савељић и Јанка Павловића, обратили председница бајинобаштанске општине Весна Ђурић, председник Организационог одбора „Ћириличне баштине” Синиша Спасојевић и директор Установе „Култура” Милован Јездић. – Осећам се поносно и радосно што наша општина слави ћирилицу, игра и пева за њу, живи за ћирилицу. Посебно ми је драго што се током ове „Ћириличне баштине” одржава велики научни округли сто о ћирилици, скуп еминентних стручњака историјског значаја – рекла је Весна Ђурић.

Ту, на главној улици, додељене су награде фото-конкурса „Ћирилица надахњује” (учесници из Србије, Црне Горе, Северне Македоније и Републике Српске), где су по оценама публике најбоље Зорана Модић и Надежда Тривун из Зворника, а по олуци жирија Дејан Тимотијевић из Бајине Баште. Захвалнице манифестације установама заслужним за неговање националног писма овог пута су додељене Центру дечјих летовалишта Београда (са објектима у Митровцу на Тари), ТВ 5 Ужице (која је своју графику пребацила на ћирилицу) и „ББ комерцу” из Бајине Баште.

Награда је било и за најмлађе: на изложби ђачких ликовних радова „Ћирилица Баштом шета” најуспешнији међу основцима су Огњен Јевремовић, Ивана Пашић и Ана Петронијевић, а међу средњошколцима Зорица Марјановић, сви из Бајине Баште.

Пажњу присутних у галерији Установе „Култура” привукла је изложба експерименталне калиграфије „Ко још мари за Ћ” посвећена ћирилици. Ауторка поставке млада Софија Рабреновић (Софи Раб) из Чајетине, калиграфски је исписала (као мастило користећи кафу, вино, темпере) и изложила цитате наших писаца („Ја хоћу да личим на себе”, „Ако неко постане свестан да је кроћен кад тад мора подивљати”, „Лако ће се споразумети два човека који мисле” и сличне). – Радећи графички дизајн приметила сам да нема пуно ћириличних фонтова, трагала зашто и увидела да ћирилица у употреби ишчезава, све више људи користи латиницу. Било ми је то непојмљиво, зашто кад прво у школи учимо ћирилицу. Отуда ова изложба „Ко још мари за Ћ”, да скренем пажњу на наше писмо које морамо да сачувамо. Радује ме што овде у Бајиној Башти и те како „маре за ћ”, ова манифестација је сјајно искуство – изјавила је Софија.

У свом предавању проф. др Часлав Копривица, професор ФПН у Београду и један од оснивача Покрета за одбрану Косова и Метохије, говорио је о ћирилици, хиљадугодишњој историји наше писмености, вези између српског идентитета и ћирилице, коришћењу два писма у нас...

 – Када говоримо о ћирилици требало би да се окупљамо да је славимо, а ми се окупљамо да је бранимо. Нема изговора да се њоме не служимо. Слобода се на српском пише ћирилицом. А наше неписање тим писмом у ово доба једна је врста етички неприхватљивог немара – рекао је Копривица.

Он је поставио питање какав је смисао наше двописмовности, употребе два писма. – Зашто бисмо се ми правили паметнији од других народа? Ако је то тако добро, онда треба наговорити Немце, Пољаке, Русе да поред свог уведу још једно писмо. Али не вреди, зато што је то питање идентитета. С тим што сада имамо ситуацију да нам је двописмовност код нас једна врста идентитетске кости у грлу. Јер имамо Србе који преферирају латиницу, као и Србе који преферирају ћирилицу. Ту нам је подметнуто кукавичје јаје, намерно нам се ово намеће: ако користите ћирилицу, онда сте застарели, у прошлом времену, а с латиницом сте модерни, не разликујете се од света... Још су у аустријском царству Срби неупоредиво доследније неговали ћирилицу него у мултинационалној Југославији. А за све то нам нису криви само други – сматра Копривица, додајући да треба, да се не би разликовали од света, да пређемо на једно писмо, наше историјско.

По његовим речима, погрешно је што нам се двописмовност нуди као ствар избора. Ми смо једини народ коме је свеједно којим писмом пише, па о томе треба размислити. – Не сме да нам буде свеједно којим ћемо писмом писати. Ако нам је свеједно, то је сигуран пут ка рашћилиричавању српског језика. А писање ћирилицом један је од залога наше слободе, да ми сами процењујемо шта је најбоље за нас Србе. Наша битка за ћирилицу се бије свакодневно и од нас зависи да ли ћемо њоме писати – закључује професор.