Србија на дипломатском полиграфу

Да ли је најава „дубинских и суштинских” промена спољне политике Србије само испразно обећање дато у време дипломатске немоћи да се спречи улазак Косова у Савет Европе, или ће пре бити да се потврђује континуитет старе праксе да је однос према Косову и даље искључиви филтер избора међународних савезника?

Београд је веома повређен што на самиту најстарије европске организације посвећене људским правима, демократији и правди није прихваћен амандман Србије да се текст декларације у коjем се помиње поштовање територијалног интегритета Украјине, Молдавије и Грузије допуни текстом „као и свих других чланица Савета Европе”.

Звучи племенито, али морало је да буде јасно да је таква допуна неприхватљива док самит уверљивом већином изгласава процедуре које ће Косово увести у чланство Савета Европе. Иако свестан таквих реалности, као и у Бриселу прихваћене обавезе да неће спречавати чланство Косова у међународним организацијама, Александар Вучић је одбио да отпутује за Рејкјавик. Србија је била представљена на најнижем могућем нивоу.

Тек четврти самит Савета Европе у 74 године његовог постојања и први откако је Русија због агресије прошле године искључена из чланства превасходно је био посвећен солидарности са Украјином. Када се гласало о формирању регистра ратних штета и обештећења жртава руске агресије, 40 од 46 чланица Савета је гласало „за”.

Србија је одабрала да буде међу шест „уздржаних”, уз Босну и Херцеговину (захваљујући блокади Републике Српске), Мађарску, Турску, Јерменију и Азербејџан. Све су то државе које Запад критикује због недопустиве блискости са режимом Владимира Путина.

Као да ово гурање Србије у самоизолацију није било довољно, Београд је најавио да размишља о могућем напуштању Савета Европе. Солидарисање са Русијом. Да ли то Србија бира да поново штрчи као у милошевићевска времена? Да сама себе екскомуницира из света либералних вредности и убаци у друштво парија? Све то у време када Запад јасно показује да има нулту толеранцију према онима који се двоуме у дуелу светова демократије и аутократије?

Ништа необично да су тешке речи на рачун Србије и њеног председника пале на саслушању Дерека Шолеа, саветника државног секретара, и Габријела Ескобара, заменика помоћника државног секретара и специјалног изасланика САД за Балкан, пред сенатским Одбором за спољну политику.

„Вучић и даље има националистички српски наратив. Он жели велику Србију као што и Путин жели велику Русију”, констатовао је председавајући одбора, демократски сенатор из Њу Џерсија Боб Менендез на саслушању на којем је као тачно потврђено писање „Њујорк тајмса” о везама српских власти са светом криминала.

Какве су шансе да је Србија кредибилан партнер, питао је сенатор, на шта му је дипломата Шоле одговорио: „То морамо да тестирамо. Очи су нам отворене, позивамо председника Вучића и његове колеге на одговорност у погледу корупције и других активности.”

Тек што је почела да поправља односе са Сједињеним Државама и да се представља као конструктиван партнер око европског плана за нормализацију односа са Косовом, Србија је поново на тестовима, а Београд би упорно да настави да лелуја између Истока и Запада. Колико је таква позиција одржива?

Додатне сумње у Вучићеве намере изазваће његове речи да је од страних служби добио информације да су протести „Србија против насиља” покушај обојених револуција. Називајући их „сестринским службама са истока” рекао је све. Мада је ионако било јасно да може да се ради само о Русији.

Крајем 2021. тадашњи министар унутрашњој послова Александар Вулин и секретар Савета за националну безбедност Руске Федерације Николај Патрушев су, тврдило се, у Москви у тајности формирали „радну групу” за борбу против обојених револуција чији је задатак спречавање масовних демонстрација и константан надзор над опозиционим активистима, невладиним организацијама и независним новинарима.

Како ће сада Вучић да захвали „сестринској” бризи из Москве? На начин како је то својевремено учинио турски председник Реџеп Тајип Ердоган кога су Руси у лето 2016. у последњи час обавестили да се спрема државни удар. У знак захвалности Турска је, иако чланица НАТО-а, после тога купила руски ракетни систем С-400.

Био је то „дубински и суштински” заокрет спољне политике Анкаре. А Београд? Председник понавља да остаје веран европском курсу али је одабрао да агресивно узврати на оптужбе и сумњичења Запада.

„Неће они да воде спољну политику Србије. Неће они да ми одређују коме ћу да уводим санкције, народ ће да одређује, неће они да ми одређују да ли ће Србија у НАТО, народ ће да одређује”. Потом се вратио на „мајку свих српских проблема”: „Радите шта хоћете и споља и овде у земљи, нећу вам дозволити да разорите Србију и нећете добити независно Косово”.

Патриотски набој оваквих речи несумњиво је у служби домаће политике, покушај анатемисања опозиције и проглашавања протеста „Србија против насиља” у издајничку формацију „Србије на продају”. Неће ту ништа народ да одређује.

Београд прихвата високоризичну игру да Западу прети обавештајним сазнањима уверен да ће тако изборити повољнију позицију у косовским преговорима. Покушава да буде не само војно већ и спољнополитички неутралан и када је сасвим јасно да озбиљно руши балансе.

Неутралност је легитиман избор опредељења у међународним односима још од времена када су силе победнице над Наполеоном на Бечком конгресу 1815. овај статус доделиле Швајцарској, али много тога се од тада променило.

Неутралност је данас све мање пожељна опција на Западу. У Европској унији неутралци постају препрека у напорима да ЕУ развија заједничку одбрамбену политику и јача безбедност чији је гарант НАТО.

Концепт је омиљен у Русији која га годинама подржава као механизам сопствене одбране и очувања своје зоне утицаја. Када у томе није успевала, ослонила се на војне интервенције. Прво у Грузији, а после „наранжасте револуције” у Кијеву и у Украјини. Многи сматрају да је Србија своју магловиту војну неутралност 2007. прогласила у складу са инструкцијама из Москве, да је то био део цене за руску подршку око Косова.

Улазак Финске и Шведске у НАТО оставља Европу са четири неутралне државе: Аустријом, Ирском, Малтом и Швајцарском, али све оне су „неутралне на страни Запада”, како је говорио Винстон Черчил. Ако Србија бира да буде „неутрална на страни Истока”, онда је то капитална издаја прокламованог геостратешког опредељења ка Западу.

Први симптоми „дубинских и суштинских” промена праваца спољне политике Србије – од претњи изласка из Савета Европе до ослонца на „сестринска сазнања” са истока  – делују више него узнемиравајуће. Београд би што пре требало да напусти неутралност коју мења као годишња доба, а земљи доноси више штета него користи.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa