Srbija na diplomatskom poligrafu

Da li je najava „dubinskih i suštinskih” promena spoljne politike Srbije samo isprazno obećanje dato u vreme diplomatske nemoći da se spreči ulazak Kosova u Savet Evrope, ili će pre biti da se potvrđuje kontinuitet stare prakse da je odnos prema Kosovu i dalje isključivi filter izbora međunarodnih saveznika?

Beograd je veoma povređen što na samitu najstarije evropske organizacije posvećene ljudskim pravima, demokratiji i pravdi nije prihvaćen amandman Srbije da se tekst deklaracije u kojem se pominje poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, Moldavije i Gruzije dopuni tekstom „kao i svih drugih članica Saveta Evrope”.

Zvuči plemenito, ali moralo je da bude jasno da je takva dopuna neprihvatljiva dok samit uverljivom većinom izglasava procedure koje će Kosovo uvesti u članstvo Saveta Evrope. Iako svestan takvih realnosti, kao i u Briselu prihvaćene obaveze da neće sprečavati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, Aleksandar Vučić je odbio da otputuje za Rejkjavik. Srbija je bila predstavljena na najnižem mogućem nivou.

Tek četvrti samit Saveta Evrope u 74 godine njegovog postojanja i prvi otkako je Rusija zbog agresije prošle godine isključena iz članstva prevashodno je bio posvećen solidarnosti sa Ukrajinom. Kada se glasalo o formiranju registra ratnih šteta i obeštećenja žrtava ruske agresije, 40 od 46 članica Saveta je glasalo „za”.

Srbija je odabrala da bude među šest „uzdržanih”, uz Bosnu i Hercegovinu (zahvaljujući blokadi Republike Srpske), Mađarsku, Tursku, Jermeniju i Azerbejdžan. Sve su to države koje Zapad kritikuje zbog nedopustive bliskosti sa režimom Vladimira Putina.

Kao da ovo guranje Srbije u samoizolaciju nije bilo dovoljno, Beograd je najavio da razmišlja o mogućem napuštanju Saveta Evrope. Solidarisanje sa Rusijom. Da li to Srbija bira da ponovo štrči kao u miloševićevska vremena? Da sama sebe ekskomunicira iz sveta liberalnih vrednosti i ubaci u društvo parija? Sve to u vreme kada Zapad jasno pokazuje da ima nultu toleranciju prema onima koji se dvoume u duelu svetova demokratije i autokratije?

Ništa neobično da su teške reči na račun Srbije i njenog predsednika pale na saslušanju Dereka Šolea, savetnika državnog sekretara, i Gabrijela Eskobara, zamenika pomoćnika državnog sekretara i specijalnog izaslanika SAD za Balkan, pred senatskim Odborom za spoljnu politiku.

„Vučić i dalje ima nacionalistički srpski narativ. On želi veliku Srbiju kao što i Putin želi veliku Rusiju”, konstatovao je predsedavajući odbora, demokratski senator iz Nju Džersija Bob Menendez na saslušanju na kojem je kao tačno potvrđeno pisanje „Njujork tajmsa” o vezama srpskih vlasti sa svetom kriminala.

Kakve su šanse da je Srbija kredibilan partner, pitao je senator, na šta mu je diplomata Šole odgovorio: „To moramo da testiramo. Oči su nam otvorene, pozivamo predsednika Vučića i njegove kolege na odgovornost u pogledu korupcije i drugih aktivnosti.”

Tek što je počela da popravlja odnose sa Sjedinjenim Državama i da se predstavlja kao konstruktivan partner oko evropskog plana za normalizaciju odnosa sa Kosovom, Srbija je ponovo na testovima, a Beograd bi uporno da nastavi da leluja između Istoka i Zapada. Koliko je takva pozicija održiva?

Dodatne sumnje u Vučićeve namere izazvaće njegove reči da je od stranih službi dobio informacije da su protesti „Srbija protiv nasilja” pokušaj obojenih revolucija. Nazivajući ih „sestrinskim službama sa istoka” rekao je sve. Mada je ionako bilo jasno da može da se radi samo o Rusiji.

Krajem 2021. tadašnji ministar unutrašnjoj poslova Aleksandar Vulin i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije Nikolaj Patrušev su, tvrdilo se, u Moskvi u tajnosti formirali „radnu grupu” za borbu protiv obojenih revolucija čiji je zadatak sprečavanje masovnih demonstracija i konstantan nadzor nad opozicionim aktivistima, nevladinim organizacijama i nezavisnim novinarima.

Kako će sada Vučić da zahvali „sestrinskoj” brizi iz Moskve? Na način kako je to svojevremeno učinio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan koga su Rusi u leto 2016. u poslednji čas obavestili da se sprema državni udar. U znak zahvalnosti Turska je, iako članica NATO-a, posle toga kupila ruski raketni sistem S-400.

Bio je to „dubinski i suštinski” zaokret spoljne politike Ankare. A Beograd? Predsednik ponavlja da ostaje veran evropskom kursu ali je odabrao da agresivno uzvrati na optužbe i sumnjičenja Zapada.

„Neće oni da vode spoljnu politiku Srbije. Neće oni da mi određuju kome ću da uvodim sankcije, narod će da određuje, neće oni da mi određuju da li će Srbija u NATO, narod će da određuje”. Potom se vratio na „majku svih srpskih problema”: „Radite šta hoćete i spolja i ovde u zemlji, neću vam dozvoliti da razorite Srbiju i nećete dobiti nezavisno Kosovo”.

Patriotski naboj ovakvih reči nesumnjivo je u službi domaće politike, pokušaj anatemisanja opozicije i proglašavanja protesta „Srbija protiv nasilja” u izdajničku formaciju „Srbije na prodaju”. Neće tu ništa narod da određuje.

Beograd prihvata visokorizičnu igru da Zapadu preti obaveštajnim saznanjima uveren da će tako izboriti povoljniju poziciju u kosovskim pregovorima. Pokušava da bude ne samo vojno već i spoljnopolitički neutralan i kada je sasvim jasno da ozbiljno ruši balanse.

Neutralnost je legitiman izbor opredeljenja u međunarodnim odnosima još od vremena kada su sile pobednice nad Napoleonom na Bečkom kongresu 1815. ovaj status dodelile Švajcarskoj, ali mnogo toga se od tada promenilo.

Neutralnost je danas sve manje poželjna opcija na Zapadu. U Evropskoj uniji neutralci postaju prepreka u naporima da EU razvija zajedničku odbrambenu politiku i jača bezbednost čiji je garant NATO.

Koncept je omiljen u Rusiji koja ga godinama podržava kao mehanizam sopstvene odbrane i očuvanja svoje zone uticaja. Kada u tome nije uspevala, oslonila se na vojne intervencije. Prvo u Gruziji, a posle „naranžaste revolucije” u Kijevu i u Ukrajini. Mnogi smatraju da je Srbija svoju maglovitu vojnu neutralnost 2007. proglasila u skladu sa instrukcijama iz Moskve, da je to bio deo cene za rusku podršku oko Kosova.

Ulazak Finske i Švedske u NATO ostavlja Evropu sa četiri neutralne države: Austrijom, Irskom, Maltom i Švajcarskom, ali sve one su „neutralne na strani Zapada”, kako je govorio Vinston Čerčil. Ako Srbija bira da bude „neutralna na strani Istoka”, onda je to kapitalna izdaja proklamovanog geostrateškog opredeljenja ka Zapadu.

Prvi simptomi „dubinskih i suštinskih” promena pravaca spoljne politike Srbije – od pretnji izlaska iz Saveta Evrope do oslonca na „sestrinska saznanja” sa istoka  – deluju više nego uznemiravajuće. Beograd bi što pre trebalo da napusti neutralnost koju menja kao godišnja doba, a zemlji donosi više šteta nego koristi.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista