Гимназијалци на правом путу

Чини се да после свих трагичних догађаја у којима су страдале невине жртве никада није било више психолошких, педагошких, социолошких и других научних анализа узрока и последица медијски пропраћених на свим нивоима. Скоро да није било психијатра који се није изјаснио поводом тога, али све те анализе и дискусије делују помало јалово и неконструктивно уколико се не делује одмах, и уколико и саме школе не предузму одређене мере у циљу превазилажења свих девијација којима су годинама изложене, наравно, уз благотворну помоћ читавог друштва у васпостављању неких нових суштинских вредности.

Један се управо догодио, и зато, по мом скромном мишљењу, заслужује да буде практични образац како треба деловати и у осталим школама.

Девета београдска гимназија „Михаило Петровић Алас” недавно је у Позоришту „Пинокио” приредила веома занимљиво вече. Драмски студио ове школе одиграо је позоришну представу по тексту и у режији Драгане Петровић, професорке српског језика и књижевности Девете гимназије. Представа се зове „Ева”, а реч је о савременом и веома квалитетном драмском тексту који кореспондира с младима, с ученицима, али и с њиховим родитељима, с читавим миљеом и окружењем у којем се млади налазе. С дилемама на њиховом путу, отуђењем као хроничном болешћу цивилизације. У драмском тексту веома садржајно постављена су одређена питања, а понуђени су и одговори. На многа од њих требало би да одговоре не само ученици, родитељи и професори, већ и шира друштвена заједница.

Талентовани глумци ове школе, уз вешто режирану представу, успели су да изнесу ово квалитетно дело у свом младалачком стилу, пуном енергије, да заинтригирају препуну салу позоришта, због чега су на крају добили заслужене овације.

Комплетна организација ове представе надвисила је једну гимназијску приредбу. Све је беспрекорно функционисало. Од уласка у позориште, преко проласка кроз фоаје до места за гледаоце. Свуда су нас у свечаним оделима и уз љубазан осмех дочекивали гимназијалци и гимназијалке.

Ова представа требало би да буде почетак испитивања свих нас у проналажењу суштинских вредности младих људи, о њиховом путу који морамо заједнички да градимо и изградимо.

Ученици Девете гимназије, убеђен сам, налазе се на том путу. Добром путу за све нас. Следимо га, подржимо и просветне раднике који раде с њима и стимулишимо њихов ентузијазам. Јер, у поремећеном систему вредности сведоци смо трагедија за које смо веровали да се нама неће догодити. Догодиле су се, не дајмо да се икада понове.

Синиша Стојчић,
Београд