Неопходно је равномерно гасно повезивање свих делова наше земље

Пишем вам подстакнут ставом председника Вучића и премијерке Брнабић да се мора учинити много више да се југ Србије приближи развијенијем северу земље.

Упознавање различитих нивоа, а у оквиру њих различитих приступа доградњи (изградњи) гасног складишта, омогућено је досадашњим расправама о овом питању. Свака од њих на свој начин упућује на различите дилеме и полазне основе аутора који се баве гасификацијом. Но, овде није реч само о различитим приступима анализи изградње гасног складишта, већ и о различитим приступима класификацији проблема. То је последица, пре свега, коришћења различитих критеријума на основу којих разни аутори развијају своје приступе гасификацији, али и мноштва питања која се отварају у вези с њом. Таквих критеријума има много, али нису сви подједнако значајни. Расправа о овим питањима одвела би нас далеко и овде само скрећемо пажњу да тај проблем, у сенци енергетске кризе, треба имати у виду.

Наиме, једно од највећих инфраструктурних уских грла у снабдевању гасом јесте постојеће гасно складиште, које тренутно не обезбеђује ни минималне количине гаса потребне у зимској сезони. С друге стране, оно и због својих техничких карактеристика не може да истискује довољне количина овог енергента. А, с обзиром на то да су Мађари подигли цену складиштења гаса (шест пута за утискивање и три и по за истискивање), Србија мора озбиљно да размишља о убрзаном проширењу капацитета за складиштење овог енергента.

Обезбеђивање нових количина гаса за Србију је питање од прворазредног значаја, због чега и проширење капацитета постојећег складишта гаса „Банатски двор” (најављивано још од тренутка кад је пуштено у рад, јер се већ тада знало да нам је за потпуну безбедност у снабдевању потребно веће складиште) треба посматрати као нужност.

Мишљења сам, међутим, да је крајње време да се отпочне и с озбиљним размишљањем о стратешки равномерном гасном повезивању у Србији, поготово што је централни део Србије, а да не помињем њен јужни део, углавном ослоњен на северни део земље, што, чини ми се, стратешки и није довољно добро. Зато хитно треба изградити и ново складиште и тиме остварити оно што предвиђа Закон о енергетици – формирање обавезних резерви гаса у складу са члановима 346–353 поменутог закона. То посебно сада кад се, како недавно рече министарка Ђедовић, ради на усвајању плана приоритетних инвестиција у енергетици вредног више од 15 милијарди евра, од којих је више од 10 милијарди намењено за нове енергетске капацитете.

Пошто се с правом интерконекција Србија–Бугарска третира као један од најважнијих пројеката у енергетици наше земље, посебно кад је реч о правцима дотока гаса, а Ниш има веома важан стратешки положај (што треба посматрати као предност Србије за диверзификацију и транзит гаса према осталим деловима земље и региона), те пошто се неравномерно економски развија у односу на друге делове земље (посебно у сенци енергетске кризе и безбедности земље), веома је важно ново складиште гаса лоцирати у његовој близини. Без сумње би то учинило привреду овог дела Србије јачом, отпорнијом и привлачнијом за инвеститоре (посебно ако се жели да будемо енергетски безбеднија земља), с довољним количинама енергије, да не буде ниједног тренутка у ситуацији у којој је често била – да зависи од једног правца дотока гаса, од само једног добављача, или из само једног складишта.

Дође ми да се запитам шта би то требало да се деси па да сиромашни југ Србије добије неку крупну (капиталну) инвестицију. Можда је, после јасног стављања до знања од стране председника Вучића и премијерке Брнабић да се мора учинити много више да се југ Србије приближи развијенијем северу земље, коначно дошло време да се пређе с речи на дела. У том смислу сматрам да би Ниш могао да постане гасни центар (на мапи Европе) с великим гасним притиском и новим складиштем гаса (до милијарду кубних метара), одакле би се гасовод интерконекцијом рачвао у друге правце (Северна Македонија, јужна и западна Србија, БиХ и Београд). У Нишу би, исто тако, могла да се изгради инвестиционо веома исплатива гасна електрана, што би такође много значило за неразвијени југ Србије.

Треба ли лобирати за тако нешто како Србија сутра не би била енергетски уцењивана? Зар није прилика да преко капиталног пројекта „Гасно складиште – Ниш” југ Србије почне да се ослобађа економске неразвијености? Није ли прилика да и Ниш (као Нови Сад и Београд) добије гасну електрану, чији пројекат би исто тако, финансирале фирме „Србијагас”, „Гаспром” и „Интер РАО”, па да тиме Србија добије довољно електричне енергије, а сиромашни Ниш и Нишлије јефтиније грејање и сличне погодности?

Све упућује на закључак да би коначна одлука да се ново „складиште гаса” гради у Нишу, да овај град буде гасни центар, посебно у ситуацији кад је реч о трошковима транспортовања гаса из овог гасног центра, јасно показала стварно опредељење владе да ради на бржем развоју југа Србије.

Боривоје Б. Прокоповић,
професор емеритус, Факултет здравствених наука, Ниш