Од „грмљавине” до малог прста

Тријумф америчких кошаркаша на Олимпијским играма у Пекингу и освајање првог злата на међународним такмичењимапосле 2000. године покренуо је расправу колико планетарна надметања касније утичу на ниво остварења играча у НБА првенству.

У мањини су остали они који су тврдили да су „прекобројни” летњи наступи и недостатак времена за опоравак организма узрочник разних повреда (Баркли 1996/97, Џеферсон 2004/05, Џејмс, Вејд, Бренд, Бош 2006.).

Много је више супротних примера. Олимпијске игре и светска првенства представљали су „психолошке стимулансе”, својеврсне неутрализаторе свих „телесних ограничења и акумулаторе позитивних вибрација” неопходних да се издржи убитачни напор 82. утакмице спаковане у период од последњих дана октобра до почетка друге половине априла.

Тако су најбоље од себе давали Мајкл Џордан (1992. први стрелац лиге са 32,6 поена просечно), Чарлс Баркли (МВП 1992/93), Карл Мелоун (одиграо 82 меча 92/93), Винс Картер (2000/01 са 27,6 кошева рекорд каријере), Ален Ајверсон (2004/05 водећи кошгетер лиге са 30,7 поена), итд.

Последњи у низу асова коме су олимпијске игре помогле у одржавању врхунске форме јесте Коби Брајант, МВП шампионата 2007/08. Сјајни ас је још 5.фебруара сломио кост малог прста десне руке, уједно повредивши и лигаменте на њему. Када су му лекари рекли да је после операције период рехабилитације 12 недеља, стиснуо је зубе и са Лејкерсима стигао до великог финала. Одлуку о хируршкој интервенцији одложио је и због Пекинга. Славље у Кини одлучујуће је допринело да недавно саопшти да ће са бандажираним прстом наставити борбе и у првенству 2008/09.

Разлог више за таква чин је и у чињеници да се Језерчанима опоравио стартни центар Ендрју Бајнам (213 цм и 130 кг, до повреде 13. јанура стрелац 13,1 поена уз 10,1 скок), карика која је недостајала у одмеравању снага са Бостоном. Бајнамовим повратком под обруче Пау Гасол се враћа на своју природну позицију крилног центра, а тим из „Ел-Еја“ је код кладионичара већ главни фаворит за титулу.

Ни руководство Селтикса није заспало на ловорикама. Челни људи шампиона повукли су прави потез када су продужили уговор са тренером Доком Риверсом за још три године (око 5.500.000 долара по сезони). Риверс је после катастрофалног првенства 2006/07 (скор 24 победе и 58 пораза), одлично укомпоновао придошлице Кевина Гарнета и Реја Алена са староседеоцима Пирсом и дружином, стигавши прво до најуспешније лигашког резултата (66 – 16), а потом и до титуле (17. укупно, највише у НБА) чекане 22 лета.

И док тим из Масачусетса не зна шта ће са пребогатом историјом, на почетку пута налази се нови лигаш настао куповином Сијетл суперсоникса а затим и дислокацијом у Оклахому. По обичајном праву америчког професионалног спорта екипа без надимка као да и не постоји. Прво су у националном Заводу за патенте и заштиту имена као власништво пријављени потенцијални називи „грмљавина”, „бизони”, „барони”, „маршали”, „енергија” и „ветар”. Од природних појава у функцији надимка постоје већ два хокејашка тима („муње” и „харикени”) и један фудбалски– „земљотрес”. Пре неколико дана одлука је пала: навијачи у дворани Форд центар (за три дана од 13 плануло је 10.000 сезонских претплатних карата) „уживаће” пре сваког сусрета у громогласној „грмљавини“.

Можда ће и „грмљавине” бити када су у питању наши Дарко Миличић и Марко Јарић. Листови „Њујорк пост” и „Њујорк дејли њус” предвиђају њихову скорашњу селидбу у пакету из Мемфиса у „Велику јабуку”.

Летњу празнину између два шампионата (тренинг кампови се отварају 30. септембра, првенство стартује 28. октобра) попунило је и традиционално примање заслужних играча, тренера и власника клубова у спрингфилдску „Кућу славних” (поред осталих чланови су и Бора Станковић, Александар Николић и Дражен Далипагић). Место међу бесмртнима у „класи 2008” припало легендарним центрима Хакиму Олајџувону и Патрику Јуингу, чудесном тренеру Пету Рајлију, Дику Виталеу, Едријану Дентлију, Кети Раш и Билу Дејвидсону.

Упитан да опише пријатељско ривалство са Јуингом (са колеџом Џорџтаун 1984. победио у финалу НЦАА Олајџувонов Хјустон, али је 1994. изгубио са Њујорком НБА финале од Олајџувонових „Ракета”) Олајџувон је мртав хладан пред новинарском булументом рекао:

– А ко каже да је било пријатељско...

Ратко Павловић