Гараво путешествије незаборављеног „ћире”

Ужице – Навршавају се пуне две деценије откада је заживео редован саобраћај музејско-туристичког „ћире” обновљеном уском пругом преко Шаргана. Од 1. септембра 2003. године до сада више од милион путника са разних континената уживало је у вожњи „Шарганском осмицом”. Дах носталгије, било да воз по овој најлепшој траси вуче парњача било дизелка, као магнет привлачи љубитеље старих железница из удаљених држава.

А сећања на оног некадашњег „ћиру”, који није био туристички („сербез уживанције”, како рекоше пророци Тарабићи) него народни воз за једину везу забити са светом, још живе код старијих у овом делу Србије. Саобраћао је он пола века, од 1925. до 1974. уском пругом која је повезивала Београд са Сарајевом и Дубровником. Кроз тунеле и планинске усеке, преко мостова и превоја, упорно по сметовима и жези. Остављајући препознатљив мирис дима парне локомотиве. Омиљен у народу, „наш ћира” како су га звали, отишао је у историју 1974. године (скинута је и његова пруга), угашен политичком одлуком која је најављивала одвајања и поделе, а не повезивање.

Последњи некадашњи „ћира” прошао је Шарганом 28. фебруара 1974. године. На његовим вагонима могле су се видети кредом исписане поруке: „Ћиро, довиђења”, „Добар си био”, „Ништа те неће заменити”, „Збогом, добри ћиро”, „Добро си нас служио”... Сузе су потекле горштацима на том испраћају, јер им је овај воз толико значио: њиме су оно мало што им роди превозили до пијаце, у град ишли код лекара, децу слали на школе.

А сада, док се путници у возу по обновљеној прузи угодно возе Шарганом, оживе и подсећања на другу, „гаравију” страну вожњи некадашњим „ћиром”. Нису то увек била пријатна искуства, бележи сајт ужичког удружења „Колектив” који преноси предратни напис „Ујка, хајд на море” о путовању возом од Београда до Јадрана, објављен у листу „Време”, 3. јула 1938. године.

Ево како је аутор тог давнашњег написа сав гарав остао путујући тим возом. Из Београда је, наводи, пошао као типичан представник беле расе, али се на деоници између Ужица и Сарајева све променило: „Од Ужица, кроз оне небројене тунеле, постепено али нагло сам прелазио у расу Џо Луиса, црног бомбардера, боксерског шампиона света. Уз мој тен се мењала и боја косе, ваљда као нека врста компензације, а ја сам постајао све црномањастији, као неки регрут. Али шта да кажем о оделу и вешу? Гар нас не само оцрне, него нас и угуши. Онај ко је градио ову пругу мора да је био неки садиста. Јер уместо да изгради свега неколико дужих тунела, којим би дефинитивно докусурио све путнике онако на гомилу, расподелио их је свега на 130 комада, свакако у циљу лагане инквизиције”, јадиковао је писац текста.

„И таман помислите: е, готов сам! – кад воз изађе из тунела и уђе на чист ваздух, али само за моменат, да би поново ушао у идући... Кад смо најзад стигли у Сарајево и опрали лице и руке у девет вода, као орашчиће за слатко, махинално сам се одмах пипнуо за дугме од крагне, мислећи да ми је испало. Толико је звецнуло”, писао је пре рата новинар листа „Време”.

А да је тај могао да доживи ововремену вожњу туристичким возом по истој траси, где се на Шаргану тунели нижу док је путовање пријатно у чистим вагонима, без гара и уз послужење, чудио би се таквој промени.