Garavo putešestvije nezaboravljenog „ćire”

Užice – Navršavaju se pune dve decenije otkada je zaživeo redovan saobraćaj muzejsko-turističkog „ćire” obnovljenom uskom prugom preko Šargana. Od 1. septembra 2003. godine do sada više od milion putnika sa raznih kontinenata uživalo je u vožnji „Šarganskom osmicom”. Dah nostalgije, bilo da voz po ovoj najlepšoj trasi vuče parnjača bilo dizelka, kao magnet privlači ljubitelje starih železnica iz udaljenih država.

A sećanja na onog nekadašnjeg „ćiru”, koji nije bio turistički („serbez uživancije”, kako rekoše proroci Tarabići) nego narodni voz za jedinu vezu zabiti sa svetom, još žive kod starijih u ovom delu Srbije. Saobraćao je on pola veka, od 1925. do 1974. uskom prugom koja je povezivala Beograd sa Sarajevom i Dubrovnikom. Kroz tunele i planinske useke, preko mostova i prevoja, uporno po smetovima i žezi. Ostavljajući prepoznatljiv miris dima parne lokomotive. Omiljen u narodu, „naš ćira” kako su ga zvali, otišao je u istoriju 1974. godine (skinuta je i njegova pruga), ugašen političkom odlukom koja je najavljivala odvajanja i podele, a ne povezivanje.

Poslednji nekadašnji „ćira” prošao je Šarganom 28. februara 1974. godine. Na njegovim vagonima mogle su se videti kredom ispisane poruke: „Ćiro, doviđenja”, „Dobar si bio”, „Ništa te neće zameniti”, „Zbogom, dobri ćiro”, „Dobro si nas služio”... Suze su potekle gorštacima na tom ispraćaju, jer im je ovaj voz toliko značio: njime su ono malo što im rodi prevozili do pijace, u grad išli kod lekara, decu slali na škole.

A sada, dok se putnici u vozu po obnovljenoj pruzi ugodno voze Šarganom, ožive i podsećanja na drugu, „garaviju” stranu vožnji nekadašnjim „ćirom”. Nisu to uvek bila prijatna iskustva, beleži sajt užičkog udruženja „Kolektiv” koji prenosi predratni napis „Ujka, hajd na more” o putovanju vozom od Beograda do Jadrana, objavljen u listu „Vreme”, 3. jula 1938. godine.

Evo kako je autor tog davnašnjeg napisa sav garav ostao putujući tim vozom. Iz Beograda je, navodi, pošao kao tipičan predstavnik bele rase, ali se na deonici između Užica i Sarajeva sve promenilo: „Od Užica, kroz one nebrojene tunele, postepeno ali naglo sam prelazio u rasu Džo Luisa, crnog bombardera, bokserskog šampiona sveta. Uz moj ten se menjala i boja kose, valjda kao neka vrsta kompenzacije, a ja sam postajao sve crnomanjastiji, kao neki regrut. Ali šta da kažem o odelu i vešu? Gar nas ne samo ocrne, nego nas i uguši. Onaj ko je gradio ovu prugu mora da je bio neki sadista. Jer umesto da izgradi svega nekoliko dužih tunela, kojim bi definitivno dokusurio sve putnike onako na gomilu, raspodelio ih je svega na 130 komada, svakako u cilju lagane inkvizicije”, jadikovao je pisac teksta.

„I taman pomislite: e, gotov sam! – kad voz izađe iz tunela i uđe na čist vazduh, ali samo za momenat, da bi ponovo ušao u idući... Kad smo najzad stigli u Sarajevo i oprali lice i ruke u devet voda, kao oraščiće za slatko, mahinalno sam se odmah pipnuo za dugme od kragne, misleći da mi je ispalo. Toliko je zvecnulo”, pisao je pre rata novinar lista „Vreme”.

A da je taj mogao da doživi ovovremenu vožnju turističkim vozom po istoj trasi, gde se na Šarganu tuneli nižu dok je putovanje prijatno u čistim vagonima, bez gara i uz posluženje, čudio bi se takvoj promeni.