Компликован пут до куће

„Живим у Канади већ двадесет година. Нисам научник, али имам диплому информационо-технолошког менаџмента Ryerson универзитета у Торонту. Сматрам да сам успешан и ситуиран. Београд и Србија су нешто за чим чезнем и највише бих волео да се вратим назад, где припадам. Канада је као хотел са пет звездица, али и тако нешто досади и једноставно желиш кући. Мој брат, који је одлучио да остане, сматра да нисам нормалан јер имам жељу да се вратим. Али сви ми који смо отишли потребни смо Србији. Знање које смо стекли на западу, као и капитал који можемо да донесемо, играо би важну улогу у опоравку и развоју Србије. Често се људи питају шта то Србија пружа свом народу – једноставно, пружа оно што сви Срби пруже њој. Тренутно покушавам да пронађем начин да остварим свој сан о повратку, али тај пут је за сада компликован. Заиста би било дивно када би постојао план да они који желе могу да се успешно врате.”

Ово је један од бројних коментара са нашег сајта на тему одлива мозгова, али уједно и један од ретких чији потписник, извесни Александар Саша, има жељу да се врати у Србију.

Већина њих о томе и не размишља, читамо у коментарима, бар док се не промене ствари у земљи, док професија политичара не буде најтраженија, док се не смање порези, искорени корупција... До тада, сви су изгледи да ће успешни и даље напуштати земљу.

Ако вас пут наведе у Аргентину, Мексико, Канаду, Боцвану, Гану, Либан, Таџикистан, Ирску, Португалију, Тајланд, Кину, Италију, Јордан... рачунајте да ћете имати бар једног нашег успешног студента с којим можете попити кафу. Наиме, статистика коју води IAESTE Србија – Југословенски одбор за међународну размену студената за стручну праксу показује да се само током 2007. године пријавило укупно 532 студента са свих универзитета у Србији. По правилу, то су студенти завршних година факултета техничких и природних наука са просечном оценом већом од 8,5. Од овог броја 357 најбољих је отишло у иностранство на праксу и даље усавршавање. Дужина боравака креће се од шест недеља до 18 месеци и за то време Национални комитет ове међународне организације дужан је да обезбеди смештај и стипендију или плату која ће студенту да омогућити пристојан живот у тој земљи.

Статистика показује да од оних који су отишли на праксу или дошколовање њих 99 одсто није губило годину у досадашњем студирању, 35 одсто има просечну оцену између девет и 10, а око 60 одсто између осам и девет. Сви су уписани као редовни студенти чије се студије финансирају из буџета Србије.

У IAESTE-у указују да је чест случај да се студенти који оду сами у иностранство, без претходног искуства, сусрећу са бројним проблемима јер имају погрешне информације па одлазе неприпремљени.

– Слањем успешних младих на праксу у иностранство, ми их спасавамо од тога да, рецимо технолог чува експонате у Канади. Наше 56-годишње искуство показује да се сви студенти по завршетку враћају у земљу. Овај вид међународне сарадње сигурно смањује одлив мозгова. Ми ћемо се и даље залагати да, уз помоћ успешних компанија и уз подршку државних структура, обезбеђујемо опстанак младих, стручних људи у земљи. Дешава се да, после завршене праксе, наши студенти добијају могућност да тамо наставе са бесплатним усавршавањем – објашњава Драган Вукићевић, председник ове организације за међународну размену студената у Србији.

Подаци исте организације казују да је у 2007. години на факултетима у Београду, Новом Саду и Нишу боравило 176 страних студената. Они су за време усавршавања имали организоване екскурзије, па су могли да обиђу манастире, да сплаваре Таром и Лимом, да посете Егзит, Гучу... Може ли Србија у недостатку својих мозгова да рачуна на „увоз” из других земаља? Тешко, јер се странци већ на усавршавању сусретну са нередовним исплатама стипендија. Уколико држава не помогне рад оваквих организација, вероватно је да неће желети да дођу ни на усавршавање, каже Вукићевић. С друге стране, по његовим речима, треба променити систем образовања, млади морају да се науче да буду жељни знања и да створе култ рада.

Бранко Бугарски, редовни професор биотехнологије на Технолошком факултету у Београду, добар је пример некога ко је по знање отишао у иностранство и вратио се у Србију да га подели са својим студентима. У Норвешкој је дипломирао, у Америци магистрирао, у Канади на Квинс Универзитету радио експериментални део доктората и две године провео на постдокторским студијама.

– Повратак је ствар индивидуалне одлуку. Уколико је за човека материјални тренутак пресудан тешко да ће се на такав корак одважити. Међутим, ако је тај неко отишао у иностранство ради стицања знања, он ће се вратити у Србију да подигне ниво истраживања, јер напољу је научника доста, а овде их је мало – објаснио је за „Политику” Бугарски.

-----------------------------------------------------------

И корупција крива за одлив мозгова

- Одлив мозгова је онолики колика је корупција у Србији. А, корупција је код нас постала начин живота и ретко шта се може решити без ње. Да би се до нечега дошло, рецимо до неке дозволе, то се мора дебело платити. Доказ за то су и бројне афере. Проблем са корупцијом је тај што се она тешко установљава. Куповина радног места је такође облик корупције - казао је за „Политику" Чедомир Чупић, професор социологије на Факултету политичких наука.