Komplikovan put do kuće

„Živim u Kanadi već dvadeset godina. Nisam naučnik, ali imam diplomu informaciono-tehnološkog menadžmenta Ryerson univerziteta u Torontu. Smatram da sam uspešan i situiran. Beograd i Srbija su nešto za čim čeznem i najviše bih voleo da se vratim nazad, gde pripadam. Kanada je kao hotel sa pet zvezdica, ali i tako nešto dosadi i jednostavno želiš kući. Moj brat, koji je odlučio da ostane, smatra da nisam normalan jer imam želju da se vratim. Ali svi mi koji smo otišli potrebni smo Srbiji. Znanje koje smo stekli na zapadu, kao i kapital koji možemo da donesemo, igrao bi važnu ulogu u oporavku i razvoju Srbije. Često se ljudi pitaju šta to Srbija pruža svom narodu – jednostavno, pruža ono što svi Srbi pruže njoj. Trenutno pokušavam da pronađem način da ostvarim svoj san o povratku, ali taj put je za sada komplikovan. Zaista bi bilo divno kada bi postojao plan da oni koji žele mogu da se uspešno vrate.”

Ovo je jedan od brojnih komentara sa našeg sajta na temu odliva mozgova, ali ujedno i jedan od retkih čiji potpisnik, izvesni Aleksandar Saša, ima želju da se vrati u Srbiju.

Većina njih o tome i ne razmišlja, čitamo u komentarima, bar dok se ne promene stvari u zemlji, dok profesija političara ne bude najtraženija, dok se ne smanje porezi, iskoreni korupcija... Do tada, svi su izgledi da će uspešni i dalje napuštati zemlju.

Ako vas put navede u Argentinu, Meksiko, Kanadu, Bocvanu, Ganu, Liban, Tadžikistan, Irsku, Portugaliju, Tajland, Kinu, Italiju, Jordan... računajte da ćete imati bar jednog našeg uspešnog studenta s kojim možete popiti kafu. Naime, statistika koju vodi IAESTE Srbija – Jugoslovenski odbor za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu pokazuje da se samo tokom 2007. godine prijavilo ukupno 532 studenta sa svih univerziteta u Srbiji. Po pravilu, to su studenti završnih godina fakulteta tehničkih i prirodnih nauka sa prosečnom ocenom većom od 8,5. Od ovog broja 357 najboljih je otišlo u inostranstvo na praksu i dalje usavršavanje. Dužina boravaka kreće se od šest nedelja do 18 meseci i za to vreme Nacionalni komitet ove međunarodne organizacije dužan je da obezbedi smeštaj i stipendiju ili platu koja će studentu da omogućiti pristojan život u toj zemlji.

Statistika pokazuje da od onih koji su otišli na praksu ili doškolovanje njih 99 odsto nije gubilo godinu u dosadašnjem studiranju, 35 odsto ima prosečnu ocenu između devet i 10, a oko 60 odsto između osam i devet. Svi su upisani kao redovni studenti čije se studije finansiraju iz budžeta Srbije.

U IAESTE-u ukazuju da je čest slučaj da se studenti koji odu sami u inostranstvo, bez prethodnog iskustva, susreću sa brojnim problemima jer imaju pogrešne informacije pa odlaze nepripremljeni.

– Slanjem uspešnih mladih na praksu u inostranstvo, mi ih spasavamo od toga da, recimo tehnolog čuva eksponate u Kanadi. Naše 56-godišnje iskustvo pokazuje da se svi studenti po završetku vraćaju u zemlju. Ovaj vid međunarodne saradnje sigurno smanjuje odliv mozgova. Mi ćemo se i dalje zalagati da, uz pomoć uspešnih kompanija i uz podršku državnih struktura, obezbeđujemo opstanak mladih, stručnih ljudi u zemlji. Dešava se da, posle završene prakse, naši studenti dobijaju mogućnost da tamo nastave sa besplatnim usavršavanjem – objašnjava Dragan Vukićević, predsednik ove organizacije za međunarodnu razmenu studenata u Srbiji.

Podaci iste organizacije kazuju da je u 2007. godini na fakultetima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu boravilo 176 stranih studenata. Oni su za vreme usavršavanja imali organizovane ekskurzije, pa su mogli da obiđu manastire, da splavare Tarom i Limom, da posete Egzit, Guču... Može li Srbija u nedostatku svojih mozgova da računa na „uvoz” iz drugih zemalja? Teško, jer se stranci već na usavršavanju susretnu sa neredovnim isplatama stipendija. Ukoliko država ne pomogne rad ovakvih organizacija, verovatno je da neće želeti da dođu ni na usavršavanje, kaže Vukićević. S druge strane, po njegovim rečima, treba promeniti sistem obrazovanja, mladi moraju da se nauče da budu željni znanja i da stvore kult rada.

Branko Bugarski, redovni profesor biotehnologije na Tehnološkom fakultetu u Beogradu, dobar je primer nekoga ko je po znanje otišao u inostranstvo i vratio se u Srbiju da ga podeli sa svojim studentima. U Norveškoj je diplomirao, u Americi magistrirao, u Kanadi na Kvins Univerzitetu radio eksperimentalni deo doktorata i dve godine proveo na postdoktorskim studijama.

– Povratak je stvar individualne odluku. Ukoliko je za čoveka materijalni trenutak presudan teško da će se na takav korak odvažiti. Međutim, ako je taj neko otišao u inostranstvo radi sticanja znanja, on će se vratiti u Srbiju da podigne nivo istraživanja, jer napolju je naučnika dosta, a ovde ih je malo – objasnio je za „Politiku” Bugarski.

-----------------------------------------------------------

I korupcija kriva za odliv mozgova

- Odliv mozgova je onoliki kolika je korupcija u Srbiji. A, korupcija je kod nas postala način života i retko šta se može rešiti bez nje. Da bi se do nečega došlo, recimo do neke dozvole, to se mora debelo platiti. Dokaz za to su i brojne afere. Problem sa korupcijom je taj što se ona teško ustanovljava. Kupovina radnog mesta je takođe oblik korupcije - kazao je za „Politiku" Čedomir Čupić, profesor sociologije na Fakultetu političkih nauka.