Столетни симбол америчке моћи

„Најутицајнији амерички државни секретар”, како га је рангирао „Форин полиси” и човек  „с највише искуства у међународним односима”, како га је описао „Економист”, напунио је јуче сто година.

Хенри Кисинџер је симбол америчке превласти или америчког века, који траје отприлике колико и Кисинџеров животни век. Кисинџерово мишљење траже и демократе и републиканци у САД и страни председници, премијери и краљеви. Иако деценијама није на функцији, медији и даље преносе његове оцене, као кад је пре неколико дана истакао да „сино-америчко ривалство подсећа на период пре Првог светског рата”.

Рођен је у немачкој јеврејској породици, с којом се, бежећи од нациста, одселио у САД кад је имао 15 година. Докторирао је на Харварду. Двапут се женио и из првог брака има двоје деце.

Као државни секретар и саветник за националну безбедност у владама председника Ричарда Никсона и Џералда Форда одиграо је кључну улогу у спољној политици САД од 1969. до 1976. И касније је као консултант и аутор сто књига и чланака о међународним односима саветовао државнике.

Побољшао је односе између САД и СССР-а и допринео смањивању нуклеарног арсенала. Заслужан је и за детант са Кином и Никсонову посету Мао Цедунгу. Посредовао је између Израела и арапских земаља и започео еру шатл дипломатије јер је током Јомкипурског рата непрестано путовао између Израела и Египта.

Највише се везује за рат у Вијетнаму и одлуку да бомбама засипа Северни Вијетнам и Камбоџу, при чему за интервенцију у Камбоџи није имао дозволу Конгреса.

Због мировних преговора у Вијетнаму, добио је Нобелову награду за мир 1973, што његови критичари сматрају скандалозним. Не само да се у време Кисинџера одуговлачило с примирјем у Вијетнаму, већ су тепих бомбе бачене на Камбоџу, с којом САД и нису биле у рату, убиле сто хиљада цивила. Неки га називају „ратним злочинцем” и због тога што је организовао свргавање демократски изабраног чилеанског председника Салвадора Аљендеа и долазак на власт диктатора Августа Пиночеа.

Подржавао је присуство снага САД у БиХ, али не и бомбардовање СРЈ. Тврдио је да Клинтон не треба да интервенише зато што Косово није претња по стабилност света, чак ни Европе, јер НАТО не може да наметне помирење Срба и Албанаца. Предвидео је да ће подршка Косову оптеретити односе између Запада и Русије и Кине. Реалиста је и размишља само у категоријама како увећати америчку моћ, без моралних обзира и осврта на људска права и демократију. Позивајући се на реалполитику, скретао је пажњу на то да не треба санкцијама сламати владу у Москви, јер би то, с обзиром на руско нуклеарно оружје, изазвало ноћну мору у свету. Иако се раније противио ширењу НАТО-а, данас сматра да НАТО треба да прими Украјину. Саветује „равнотежу незадовољства” – Украјина у НАТО-у, а Крим као признат део Русије.

Осим знања и искуства, Кисинџер има и дара за самопромоцију. Одувек је волео медије и да ствара фаму о себи. Колико озбиљно схвата себе види се и по томе што је написао мемоаре у три тома.