Публикована заоставштина за памћење и чување

„Заоставштина за памћење и чување”, поднаслов је публикације „Задужбинско наслеђе Универзитета у Београду”, која најширој јавности ближе приказује девет задужбина и шест фондација наше најстарије академске институције, уз помињање најзначајнијих добротвора који су имовину завештали српском образовању, науци и омладини. Својеврсна мини-монографија издата је поводом овогодишње прославе 215. рођендана УБ-а, под будним уредништвом Маје Маринковић, руководиоца Службе за универзитетску и задужбинску имовину. Писана је упоредо на српском и енглеском језику.

Дело, како је за наш лист напоменула Маринковићева, представља и упозорење јавности да највећи српски универзитет неповратно губи задужбинску имовину и да се, упркос иницијативама најбитнијих академских институција, ништа не догађа, док се реституција наставља и кроз откупе станова задужбине одвлачи у приватне руке.

Како је у уводном тексту навела проф. др Тијана Борић са Факултета уметности Универзитета у Нишу, до Другог светског рата УБ је располагао са више од 85 фондова и задужбина, а његов капитал га је сврставао међу три најбогатија у Европи. Материјално највредније и естетски најефектније оставштине представљају монументална здања која, каже, и данас дају битан печат визуелном идентитету престонице, док је само завештање моћног акционара и председника Београдске задруге Луке Ћеловића Требињца вредело половину свих осталих. Међу прве дарове универзитету убраја се и једна од најрепрезентативнијих београдских палата из деветнаестог века, тек довршено здање капетана Мише Анастасијевића, једног од најмоћнијих српских трговаца, великог просветног и културног добротвора. Несуђени двор, како наводи у публикацији, био је намењен његовој ћерки Сари и зету Ђорђу Карађорђевићу, потенцијалном претенденту на кнежевску титулу. А имућни бродовласник и трговац сољу после пропасти те замисли, због династичког преврата и поновног повратка династије Обреновић на власт 1863. године, завештао га је за просветне потребе отаџбине. У њему су данас смештени Ректорат УБ-а, који је најпрестижнија високошколска установа у Србији, као и поједина одељења и семинари Филозофског и Филолошког факултета и Археолошка збирка Филозофског факултета.

Борићева је истакла и да је краљ Милан Обреновић, иако у абдикацији, 1899. године поклонио тадашњој Великој школи имање од пет хектара које је наследио од свог претка Јеврема Обреновића за подизање Ботаничке баште која је по жељи оставиоца названа Јевремовац. Као велике задужбинаре УБ-а описује и краљицу Наталију Обреновић, краља Александра Првог Карађорђевића, али наводи и неке мање познате попут Митра и Лепосаве Булајић који су универзитету даривали новац за оснивање фондације за стипендирање сиромашних студената и награђивање најбољих. Фондација, основана 1989, названа је Сестре Булајић, са жељом да се трајно сачува успомена на њихове трагично изгубљене кћери Ксенију и Љиљану, студенткиње УБ-а, које су погинуле у авионској несрећи у Њу Орлеансу. Препознавши УБ као расадник огромних научних талената светског ранга, дародавцима се придружило и неколико иностраних држављана. Један од препознатљивих је шкотско-амерички индустријалац Ендру Карнеги, чија је фондација даровала 100.000 долара за изградњу Универзитетске библиотеке, захваљујући иницијативи дипломате Славка Грујића, посланика Краљевине СХС у Вашингтону и његове супруге Мејбл, као и Михајла Пупина, научника и професора физике на Колумбија универзитету. Издваја се и Аустралијанка Олив Келсо Кинг, која се прво као возач санитетских кола добровољно придружила српској војсци на Солунском фронту, а након Великог рата је 1920. универзитету донирала новац за оснивање Института за антропогеографију, социологију и економију.

Богате универзитетске нумизматичке збирке, побројане у публикацији, краси и колекција новца источноевропских земаља коју је Филип Ферари де ла Ренотијер, племић француско-италијанског порекла и знаменити нумизматичар и филателиста, тестаментом завештао нашем универзитету 1917. године. Према речима Борићеве, део добротвора је задужбинарство доживљавао као обавезујући патриотски чин. Док је за друге то била и ствар престижа јер су, као финансијска елита, у остављању задужбина нашли начин да преиначе економски у културни капитал, или преведу привредну у друштвену успешност и тиме се интегришу у друштво. Она је истакла да се, упркос систематској небризи и послератном одузимању задужбинског наслеђа, које су чиниле тадашње државне институције, свест о значају задужбинарства није изгубила у нашој средини.

– Крајем прошлог века покренута је иницијатива да се попише сва имовина и, на основу решења Министарства културе 1995. и 1996, УБ-у је враћено право управљања само над тринаест задужбина и фондова. Данас нажалост универзитетске задужбине и фондације неповратно губе своју имовину откупом задужбинских станова, који је омогућен одбијајућим решењима из поступака реституције. Универзитет и даље истрајно настоји да врати одузету имовину. И то потврђује кроз Иницијативу за решавање статуса имовине одузете од националних установа и задужбина које су у њиховој управи, коју су Српска академија наука и уметности, Матица српска и УБ поднели председнику Србије, влади, Министарству финансија и Министарству правде у јуну 2019. године, са циљем доношења lex specialisа у односу на Закон о враћању одузете имовине и обештећењу. На поднету иницијативу није било реакција надлежних државних институција –– нагласила је Борићева.

Ректор Ђокић: Отимање имовине задужбина је грубо кршења људских права

Ректор УБ-а, проф. др Владан Ђокић, подвукао је да задужбинарство представља несебичну традицију, карактеристичну за нашу земљу и наш народ вековима уназад, на коју треба да будемо истински поносни. УБ стога деценијама, каже, настоји да нађе начине и могућности за враћање одузете имовине. Тиме би се, сматра ректор, несумњиво исправила историјска неправда, испоштовала воља многобројних завешталаца, а задужбинарству вратио смисао. Ђокић је напоменуо да наш најстарији универзитет у обележавање 215 година постојања, успешног рада и континуираног научног и наставног развитка улази са око 100.000 студената и више од 7.000 професора и сарадника на 31 факултету и у 11 института.

– Нажалост, упркос таквој његовој улози и значају, универзитет нема регулисан имовински статус, јер му је држава онемогућила да управља и унапређује своју имовину. У периоду након Другог светског рата, са променом власти у нашој земљи дошло је до грубог и несхватљивог кршења људских права и отимања имовине од задужбина. На тај начин поништена је воља универзитетских добротвора, што је имало катастрофалне последице на материјални положај универзитета. Данас он у том погледу веома заостаје за светским универзитетима – истакао је Ђокић.