Publikovana zaostavština za pamćenje i čuvanje

„Zaostavština za pamćenje i čuvanje”, podnaslov je publikacije „Zadužbinsko nasleđe Univerziteta u Beogradu”, koja najširoj javnosti bliže prikazuje devet zadužbina i šest fondacija naše najstarije akademske institucije, uz pominjanje najznačajnijih dobrotvora koji su imovinu zaveštali srpskom obrazovanju, nauci i omladini. Svojevrsna mini-monografija izdata je povodom ovogodišnje proslave 215. rođendana UB-a, pod budnim uredništvom Maje Marinković, rukovodioca Službe za univerzitetsku i zadužbinsku imovinu. Pisana je uporedo na srpskom i engleskom jeziku.

Delo, kako je za naš list napomenula Marinkovićeva, predstavlja i upozorenje javnosti da najveći srpski univerzitet nepovratno gubi zadužbinsku imovinu i da se, uprkos inicijativama najbitnijih akademskih institucija, ništa ne događa, dok se restitucija nastavlja i kroz otkupe stanova zadužbine odvlači u privatne ruke.

Kako je u uvodnom tekstu navela prof. dr Tijana Borić sa Fakulteta umetnosti Univerziteta u Nišu, do Drugog svetskog rata UB je raspolagao sa više od 85 fondova i zadužbina, a njegov kapital ga je svrstavao među tri najbogatija u Evropi. Materijalno najvrednije i estetski najefektnije ostavštine predstavljaju monumentalna zdanja koja, kaže, i danas daju bitan pečat vizuelnom identitetu prestonice, dok je samo zaveštanje moćnog akcionara i predsednika Beogradske zadruge Luke Ćelovića Trebinjca vredelo polovinu svih ostalih. Među prve darove univerzitetu ubraja se i jedna od najreprezentativnijih beogradskih palata iz devetnaestog veka, tek dovršeno zdanje kapetana Miše Anastasijevića, jednog od najmoćnijih srpskih trgovaca, velikog prosvetnog i kulturnog dobrotvora. Nesuđeni dvor, kako navodi u publikaciji, bio je namenjen njegovoj ćerki Sari i zetu Đorđu Karađorđeviću, potencijalnom pretendentu na kneževsku titulu. A imućni brodovlasnik i trgovac solju posle propasti te zamisli, zbog dinastičkog prevrata i ponovnog povratka dinastije Obrenović na vlast 1863. godine, zaveštao ga je za prosvetne potrebe otadžbine. U njemu su danas smešteni Rektorat UB-a, koji je najprestižnija visokoškolska ustanova u Srbiji, kao i pojedina odeljenja i seminari Filozofskog i Filološkog fakulteta i Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta.

Borićeva je istakla i da je kralj Milan Obrenović, iako u abdikaciji, 1899. godine poklonio tadašnjoj Velikoj školi imanje od pet hektara koje je nasledio od svog pretka Jevrema Obrenovića za podizanje Botaničke bašte koja je po želji ostavioca nazvana Jevremovac. Kao velike zadužbinare UB-a opisuje i kraljicu Nataliju Obrenović, kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ali navodi i neke manje poznate poput Mitra i Leposave Bulajić koji su univerzitetu darivali novac za osnivanje fondacije za stipendiranje siromašnih studenata i nagrađivanje najboljih. Fondacija, osnovana 1989, nazvana je Sestre Bulajić, sa željom da se trajno sačuva uspomena na njihove tragično izgubljene kćeri Kseniju i Ljiljanu, studentkinje UB-a, koje su poginule u avionskoj nesreći u Nju Orleansu. Prepoznavši UB kao rasadnik ogromnih naučnih talenata svetskog ranga, darodavcima se pridružilo i nekoliko inostranih državljana. Jedan od prepoznatljivih je škotsko-američki industrijalac Endru Karnegi, čija je fondacija darovala 100.000 dolara za izgradnju Univerzitetske biblioteke, zahvaljujući inicijativi diplomate Slavka Grujića, poslanika Kraljevine SHS u Vašingtonu i njegove supruge Mejbl, kao i Mihajla Pupina, naučnika i profesora fizike na Kolumbija univerzitetu. Izdvaja se i Australijanka Oliv Kelso King, koja se prvo kao vozač sanitetskih kola dobrovoljno pridružila srpskoj vojsci na Solunskom frontu, a nakon Velikog rata je 1920. univerzitetu donirala novac za osnivanje Instituta za antropogeografiju, sociologiju i ekonomiju.

Bogate univerzitetske numizmatičke zbirke, pobrojane u publikaciji, krasi i kolekcija novca istočnoevropskih zemalja koju je Filip Ferari de la Renotijer, plemić francusko-italijanskog porekla i znameniti numizmatičar i filatelista, testamentom zaveštao našem univerzitetu 1917. godine. Prema rečima Borićeve, deo dobrotvora je zadužbinarstvo doživljavao kao obavezujući patriotski čin. Dok je za druge to bila i stvar prestiža jer su, kao finansijska elita, u ostavljanju zadužbina našli način da preinače ekonomski u kulturni kapital, ili prevedu privrednu u društvenu uspešnost i time se integrišu u društvo. Ona je istakla da se, uprkos sistematskoj nebrizi i posleratnom oduzimanju zadužbinskog nasleđa, koje su činile tadašnje državne institucije, svest o značaju zadužbinarstva nije izgubila u našoj sredini.

– Krajem prošlog veka pokrenuta je inicijativa da se popiše sva imovina i, na osnovu rešenja Ministarstva kulture 1995. i 1996, UB-u je vraćeno pravo upravljanja samo nad trinaest zadužbina i fondova. Danas nažalost univerzitetske zadužbine i fondacije nepovratno gube svoju imovinu otkupom zadužbinskih stanova, koji je omogućen odbijajućim rešenjima iz postupaka restitucije. Univerzitet i dalje istrajno nastoji da vrati oduzetu imovinu. I to potvrđuje kroz Inicijativu za rešavanje statusa imovine oduzete od nacionalnih ustanova i zadužbina koje su u njihovoj upravi, koju su Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska i UB podneli predsedniku Srbije, vladi, Ministarstvu finansija i Ministarstvu pravde u junu 2019. godine, sa ciljem donošenja lex specialisa u odnosu na Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Na podnetu inicijativu nije bilo reakcija nadležnih državnih institucija –– naglasila je Borićeva.

Rektor Đokić: Otimanje imovine zadužbina je grubo kršenja ljudskih prava

Rektor UB-a, prof. dr Vladan Đokić, podvukao je da zadužbinarstvo predstavlja nesebičnu tradiciju, karakterističnu za našu zemlju i naš narod vekovima unazad, na koju treba da budemo istinski ponosni. UB stoga decenijama, kaže, nastoji da nađe načine i mogućnosti za vraćanje oduzete imovine. Time bi se, smatra rektor, nesumnjivo ispravila istorijska nepravda, ispoštovala volja mnogobrojnih zaveštalaca, a zadužbinarstvu vratio smisao. Đokić je napomenuo da naš najstariji univerzitet u obeležavanje 215 godina postojanja, uspešnog rada i kontinuiranog naučnog i nastavnog razvitka ulazi sa oko 100.000 studenata i više od 7.000 profesora i saradnika na 31 fakultetu i u 11 instituta.

– Nažalost, uprkos takvoj njegovoj ulozi i značaju, univerzitet nema regulisan imovinski status, jer mu je država onemogućila da upravlja i unapređuje svoju imovinu. U periodu nakon Drugog svetskog rata, sa promenom vlasti u našoj zemlji došlo je do grubog i neshvatljivog kršenja ljudskih prava i otimanja imovine od zadužbina. Na taj način poništena je volja univerzitetskih dobrotvora, što je imalo katastrofalne posledice na materijalni položaj univerziteta. Danas on u tom pogledu veoma zaostaje za svetskim univerzitetima – istakao je Đokić.